Izvod iz Nacionalne strategije za unapređenje položaja Roma u Republici Srbiji

Izvod iz Nacionalne strategije za unapređenje položaja Roma u Republici Srbiji

Uslovi stanovanja

2.1. Pravni okvir

2.1.1. Međunarodni pravni okvir

Jedan od prvih dokumenata koji je započeo promociju prava na adekvatan stan jeste Međunarodni pakt o ekonomskim, socijalnim i kulturnim pravima, koji je 1966. godine usvojila Generalna skupština UN.

Savet Evrope je, takođe, usvojio čitav niz dokumenata koji se odnose na jednak pristup stanovanju i na potrebu obezbeđivanja odgovarajućeg smeštaja. Evropska socijalna povelja, kao prava i obaveze u vezi sa stanovanjem, između ostalog, navodi pristup odgovarajućem i dostupnom stanu. U članu 30. utvrđuje se potreba za što širim pristupom u preduzimanju mera radi obezbeđivanja delotvornog uživanja prava na zaštitu od siromaštva i isključenja iz društva, posebno u oblastima: zapošljavanja, smeštaja, obuke, obrazovanja, kulture i socijalne i medicinske pomoći, odnosno preispitivanja ovih mera u pogledu njihovog prilagođavanja, ukoliko je to potrebno. U članu 31. predviđeno je preduzimanje mera u oblasti stanovanja, u cilju unapređivanja pristupa stambenom smeštaju odgovarajućeg standarda, sprečavanja ili umanjivanja beskućništva, do njegovog postepenog iskorenjivanja i obezbeđivanja finansijske dostupnosti stanovanja licima bez odgovarajućih sredstava.

Smernice Saveta Evrope za izradu politike za pristup stanovanju ranjivih kategorija stanovnika navode ranjive grupe kojima treba pružiti podršku u obezbeđivanju odgovarajućih uslova stanovanja. Posebno treba izdvojiti Preporuku Saveta Evrope državama članicama o unapređivanju uslova stanovanja Roma i Čergara u Evropi i Akcioni plan za poboljšanje situacije Roma i Sinta u okviru područja koje pokriva OEBS, u kome se daju posebne preporuke za akcije u oblasti unapređenja stanovanja i uslova života.

2.1.2. Nacionalni pravni okvir

Zakon o stanovanju, iz 1992. godine, utvrđuje obavezu države da „preduzima mere za stvaranje povoljnih uslova za stambenu izgradnju i obezbeđuje uslove za rešavanje stambenih problema socijalno ugroženih lica u skladu sa zakonom“. U ovom zakonu  navedene su kategorije stanovništva čija se stambena pitanja mogu rešavati sredstvima dobijenim od prodaje postojećih stambenih jedinica kojima  su raspolagale opštine, grad, pokrajina ili republika, ali je vrednost tih sredstva, već na samom početku primene zakona, anuliran hiperinflacijom iz 1993. godine.

Zakon o prostornom planu Republike Srbije predviđa mere sanacije i obnove stambenih jedinica  u siromašnim i nehigijenskim naseljima.

Zakon o eksproprijaciji Republike Srbije daje Vladi Republike Srbije mogućnost da utvrdi opšti interes i ekspropriše nepokretnosti, između ostalog i za potrebe izgradnje stanova kojima se rešavaju potrebe socijalno ugroženih lica.

Zakon o planiranju i izgradnji daje sve potrebne pravne osnove za izradu planske dokumentacije, uključujući i romska naselja.

Za rešavanje stambenih problema socijalno ugroženih grupa u Republici Srbiji su zadužene jedinice lokalne samouprave i njihove odgovarajuće službe, što se  prvenstveno odnosi na smeštaj u ustanove za socijalno staranje. Jedinice lokalne samouprave danas uglavnom ne raspolažu dovoljnim sredstvima da samostalno rešavaju stambene potrebe socijalno ugroženih lica.

2.2. Opis stanja

Većina Roma, bilo da stanuju u gradu ili na selu, živi u veoma lošim stambenim uslovima. Naselja u kojima oni žive imaju sledeće osnovne karakteristike:

–          pravno neregulisan status;

–          nedovoljna opremljenost infrastrukturom;

–          prenaseljenost;

–          veoma mali broj stambenih jedinica;

–          siromašno okruženje i

–          velika udaljenost od osnovnih društvenih sadržaja i servisa.

Pored toga, većina Roma ne poseduje odgovarajuću dokumentaciju o vlasništvu nad svojim domovima ili zemljištem, što dodatno komplikuje probleme stanovanja Roma. Jedan deo njih živi u tuđim objektima ili na tuđem zemljištu, najčešće nekadašnjem „društvenom“.

Najteža je stambena situacija Roma raseljenih sa Kosova i Metohije i povratnika, uglavnom iz zemalja EU, a ona je dodatno opterećena neregulisanim pitanjem prebivališta ili prihvatanja, kao i problemima pravne reintegracije.

Problemi u vezi sa nasilnim izbacivanjem iz stanova (deložacijom) i rušenje romskih kuća i neformalnih naselja u najvećem broju slučajeva povezani su sa neregulisanim pravnim statusom vlasništva nad zemljištem i objektima. U slučaju izbacivanja stanara iz stana ili poseda važeće zakonodavstvo ne pruža nikakvu zaštitu ili garancije za lica koja su se nezakonito naselila na zemlji ili u zgradi, pa su u većini slučajeva ova lica prepuštena sama sebi. Prema međunarodnom pravu o ljudskim pravima, pojedinci imaju pravo na zaštitu od nasilnog izbacivanja, što uključuje sigurnost prava poseda i pravnu zaštitu od prinudnog iseljavanja.

Krajem 2002. Godine, posle Popisa stanovništva, obavljeno je i ciljano istraživanje koje je pokazalo da su u Republici Srbiji te godine postojala 593 romska naselja u kojima je živelo oko 200.000 Roma starosedelaca i oko 46.000 Roma raseljenih sa Kosova i Metohije. Ovi brojevi ne obuhvataju Rome koji su živeli u naseljima manjim od 100 stanovnika (odnosno 15 porodica). Stoga se pretpostavlja da je ukupan broj Roma u Republici Srbiji veći.

Od ovih naselja oko 300 su bila gradska, a ostala prigradska ili ruralna. Gradnja je bila dozvoljena u 70% naselja, privremene dozvole postojale su u 14% naselja, dok je u 16% naselja, uglavnom gradskih, gradnja bila zabranjena. Pretežno uređeno bilo je 45% naselja, 44% su bili slamovi i nehigijenska naselja, a uređenih naselja bilo je svega 11%. Oko 30% naselja nema vodu, a 40% nema kanalizaciju.

Romskih naselja ima u svim delovima Republike Srbije, a najviše u gradu Beogradu (137 naselja i lokaliteta) kao i u drugim većim gradovima i opštinama. Učešće romskog stanovništva u odnosu na ostalo stanovništvo u nekim manjim mestima u Republici Srbiji (npr. Bujanovac, Kostolac, Beočin) kreće se od 15–30%.

Kad se govori o uslovima stanovanja većine Roma, treba imati u vidu sledeće:

–          uzroci loših stambenih uslova moraju se posmatrati iz perspektive sveopšteg siromaštva u kome oni žive. Ne radi se samo o prostom nedostatku novca, nego o složenom problemu koji obuhvata opštu uskraćenost, loše obrazovanje, slabe mogućnosti zapošljavanja i neadekvatan pristup socijalnoj i zdravstvenoj zaštiti;

–          kvalitet životnih uslova u romskim naseljima razlikuje se od regiona do regiona, ali je uopšteno niži od uslova u kojima živi opšta populacija;

–          za rešavanje problema romskih naselja ne mogu se primenjivati iste mere, jer su ona različita po genezi, veličini, kvalitetu, položaju, pravnom statusu i dr;

–          siromašnim romskim porodicama koje su, pojedinačno ili u manjim grupama, disperzirane po gradovima i selima treba obezbediti jednake stambene uslova, kao i pripadnicima drugih ranjivih grupa i

–          treba praviti jasnu razliku između standarda života relativno malog broja Roma koji su dobro integrisani u nacionalnu većinu i onih Roma koji to nisu.

Neregulisan stambeni sektor, nedovoljno definisani stambeni standardi, opšta nestašica stanova u gradovima, nedostatak jeftinih stanova na tržištu, a pre svega nedovoljna finansijska podrška i slaba politička volja za rešavanje stambenih problema najsiromašnijih slojeva stanovništva ipak najteže pogađaju Rome.

2.3. Postojeće i dosadašnje inicijative

Inicijative za uređenje i unapređivanje romskih naselja odvijale su se kroz četiri ključna kanala – kroz aktivnosti Vlade Republike Srbije i nadležnog ministarstva, kroz akcije lokalnih samouprava, kroz saradnju sa međunarodnim organizacijama i kroz rad udruženja građana.

2.3.1 Vlada Republike Srbije i nadležno ministarstvo

Strategija za smanjenje siromaštva je prvi nacionalni dokument koji stanovanje vidi u funkciji smanjenja siromaštva i kao jedan od prioriteta društvenog razvoja. Ona posebno obuhvata rešavanje stambenih pitanja Roma, izbeglica i raseljenih lica, a računa na obezbeđivanje manjih kredita i jeftinih lokacija za etapnu stambenu izgradnju i uspostavljanje definisanog vlasništva, razvoja socijalnog stanovanja i uređenja spontano nastalih naselja.

Usvajanjem Akcionog plana za stanovanje Roma (2005. godina) utvrđen je smer i definisane su osnovne aktivnosti za rešavanje stambenih problema Roma u Republici Srbiji. U Smernicama za unapređivanje i legalizaciju romskih neformalnih naselja (2007. godina) lokalnim samoupravama su data stručna uputstva kako treba da pristupe ovoj problematici.

Nadležno ministarstvo i Služba za ljudska i manjinska prava u septembru 2007. godine pozvali su jedinice lokalne samouprave da pristupe izradi urbanističkih planova za neformalna romska naselja. Krajem 2008. godine zaključeni su ugovori između nadležnog ministarstva i osam opština o izradi planske dokumentacije za deset romskih naselja.

Ministarstvo nadležno za stanovanje izradilo je 2006. godine Nacrt studije stambenog sektora Srbije, čime je stvorena osnova za izradu „Nacionalne stambene politike“. U ovom dokumentu problematika neformalnih romskih naselja prepoznata je kao jedan od krupnih problema čije rešavanje treba da bude prioritet buduće nacionalne stambene politike.

Vlada Republike Srbije usvojila je  Predlog zakona o socijalnom stanovanju koji daje osnov za razvoj institucionalnog okvira socijalnog stanovanja u Republici Srbiji i uputila ga u skupštinsku proceduru. Ovim zakonom biće stvoreni uslovi za rešavanje stambenih potreba domaćinstava koja iz socijalnih, ekonomskih i drugih razloga ne mogu da obezbede stan na tržištu.

Ministarstvo zdravlja finansira projekte koji se bave higijensko-epidemiološkom analizom uslova u romskim naseljima i predlaže mere za poboljšanje stanja. Ministarstvo ekonomije i regionalnog razvoja radi na unapređenju infrastrukture kroz programe javnih radova.

 

Jedan od mogućih izvora sredstava za realizaciju programa rešavanja stambenih problema Roma i unapređenje naselja predstavlja i Nacionalni investicioni plan.

2.3.2. Lokalne vlasti

Posle donošenja Zakona o planiranju i izgradnji 2003. godine, na lokalnom nivou je otpočeo proces legalizacije bespravno podignutih objekata. Ova akcija teče sporo, a broj legalizovanih objekata je zanemarljivo mali u odnosu na dimenzije fenomena (do 2003. godine podneto je 360.000 zahteva). Dodatni problem u romskim naseljima predstavlja to što veliki broj kuća ne ispunjava neke od mnogobrojnih zahteva (npr. rešen imovinsko-pravni status zemljišta odnosno objekata, kvalitet objekta, odgovarajuća građevinska dokumentacija, odgovarajuća infrastruktura).

Generalnim planom Beograda do 2021. godine socijalno i dostupno stanovanje je izdvojeno kao poseban vid stanovanja, a siromašni Romi su navedeni kao jedna od grupa u okviru kategorije socijalno ugroženih lica kojima je potrebna posebna pomoć pri obezbeđivanju adekvatnih uslova stanovanja.

U nekoliko gradova i opština u Republici Srbiji izrađene su lokalne stambene strategije ili je njihova izrada u toku (u okviru programa SIRP koji je realizovao UN-HABITAT u saradnji sa resornim ministarstvom, a koji je finansirala Vlada Italije). U ovim dokumentima se rešavanje složenih i teških uslova stanovanja i naselja Roma izdvaja kao kratkoročni i dugoročni cilj za koji su definisane konkretne mere, sredstva i učesnici.

Neki gradovi u Republici Srbiji (Vranje, Niš i Zrenjanin) problem romskih naselja tretiraju u okviru urbanističkih planova nižeg ranga. Tu se romska naselja ne posmatraju kao zasebne celine, nego u sklopu opšte stambene problematike. Pojedine lokalne vlasti (Apatin, Bujanovac, Novi Sad, Smederevo, Vrnjačka Banja, Bač, Bela Palanka, Ada, Veliko Gradište, Loznica, Zemun, Knjaževac, Prokuplje, Valjevo, Kragujevac, Gornji Milanovac itd.) pokazale su interes za probleme Roma, ali imaju malo finansijskih mogućnosti za konkretna poboljšanja. Akcenat se stavlja na dodelu građevinskog materijala, pomoć porodicama čije su kuće nastradale u požaru ili nekoj elementarnoj nepogodi i na delimičnu izgradnju infrastrukture u romskim naseljima. Ove aktivnosti finansiraju se iz lokalnog budžeta ili se realizuju u saradnji sa međunarodnim organizacijama i udruženjima građana.

2.3.3. Međunarodne organizacije i udruženja građana

Aktivnosti međunarodnih i domaćih organizacija u oblasti stanovanja odnose se na analizu postojeće situacije i formulisanje predloga za moguća rešenja. Neke međunarodne organizacije, npr. Visoki komesarijat UN za izbeglice (UNHCR), Program UN za razvoj (UNDP) i Švajcarska agencija za razvoj i saradnju (SDC), obezbeđuju individualna rešenja stambenog pitanja za veliki broj romskih porodica. Misija OEBS‑a u Republici Srbiji je kroz male grantove lokalnim samoupravama pružala podršku za unapređenje 12 romskih naselja i stambenih objekata Roma u deset opština. UN-HABITAT SIRP realizuje pilot projekat unapređenja romskog naselja Grdička kosa 2 u Kraljevu kroz izradu urbanističkog plana, poboljšanje infrastrukture u naselju i poboljšanje stambenih uslova jednog broja porodica, a uz puno učešće stanovnika naselja i predstavnika jedinica lokalne samouprave. U Valjevu i Čačku su sprovedeni alternativni stambeni programi, u okviru kojih se radilo na uređenju naselja i poboljšanju stambenog kapaciteta.

Međutim, nema realizovanih sveobuhvatnih stambenih projekata (urbanistički planovi, legalizacija i izgradnja). Za svaki projekat usmeren na rešavanje stambene situacije potrebno aktivno učešće državnih odnosno opštinskih organa, a taj preduslov sada nije ispunjen.

Veći broj udruženja građana sprovodi programe usmerene na poboljšanje životnih uslova i kvaliteta života u siromašnim romskim naseljima. U nekim slučajevima rad građanskog sektora je poslužio kao uzor za kasniji rad države i opština. Posebno se ističe rad humanitarne organizacije „Rom“ iz Obrenovca na uvođenju vodovoda u sedam romskih naselja u pet opština.

2.4. Preporuke za dalju akciju

2.4.1. Osnovni principi

Iz važećih domaćih i međunarodnih dokumenata mogu se izdvojiti najvažniji principi koje treba imati u vidu prilikom planiranja i vođenja procesa i definisanja mera za poboljšanje situacije u romskim naseljima i stambene situacije Roma:

–          iskorenjivanje siromaštva predstavlja bitan element održivosti naselja;

–          romska naselja se moraju tretirati kao i ostali delovi grada;

–          integralni pristup rešavanju stambenih problema podrazumeva primenu paralelnih, koordiniranih programa i akcija u oblasti zapošljavanja, obrazovanja, zdravstvene zaštite;

–          potrebno je puno učešće Roma u procesu poboljšanja uslova stanovanja (u formulisanju stambene politike, definisanju programa i projekata za unapređivanje naselja i stambenog prostora i dr.);

–          potrebno je koordinirano učešće svih zainteresovanih strana – lokalnih vlasti, udruženja građana, romske i neromske zajednice, a po potrebi i resornih ministarstava;

–          proces rešavanja stambene situacije Roma treba osmisliti tako da se sačuva etnički i kulturni identitet Roma;

–          unapređenje naselja i poboljšanje uslova života u njima nikako ne treba shvatiti kao zadržavanje postojećeg stanja, već kao preduslov za integraciju i inkluziju ovih naselja u društveni sistem grada i opštine;

–          u stambenim programima treba uzeti u obzir potrebe romskih žena i dece, a posebno samohranih majki i žrtava nasilja u porodici;

–          finansiranje, obaveze i prava treba raspodeliti između učesnika (pri definisanju realnih i održivih finansijskih konstrukcija treba uzeti u obzir mogućnosti društva u celini, mogućnosti jedinica lokalne samouprave i stvarnih raspoloživih sredstava, kao i lokalne romske zajednice);

–          realizacija finansijskih planova mora da bude transparentna, što podrazumeva i uključivanje Nacionalnog saveta romske nacionalne manjine i

–          praćenje realizacije programa, posebno finansijskog aspekta, mora da bude vezano za merljive pokazatelje i ostvarivanje postavljenih ciljeva.

Dugoročne aktivnosti treba započeti odmah i one se moraju kontinuirano sprovoditi i unapređivati. Ovo su pretpostavke za uspešno ostvarivanje stambenih programa:

–          saradnja i angažovanje svih strana predstavlja nužan preduslov za uspeh programa.  Nadležna ministarstva treba da pristupe finansiranju stambeni projekata na integralan način;

–          uključivanje lokalnih vlasti, romske zajednice, drugih građana, privatnog sektora i investitora u programe;

–          precizno isplanirati finansiranje stambenih projekata. Sredstva za finansiranje stambenih projekata treba prikupljati iz različitih izvora (privatni donatori, međunarodne finansijske institucije, državni budžeti) i njima treba da upravlja mreža partnera na lokalnom, pokrajinskom i republičkom nivou, u skladu sa preuzetim obavezama i doprinosom u finansiranju stambenih projekata;

–          za svaki stambeni projekat treba da bude formirana menadžerska grupa u čiji sastav će ući predstavnici svih zainteresovanih strana. U okviru svakog projekta i programa treba ustanoviti adekvatan sistem praćenja i

–          inicijativama ili akcijama republičkih, pokrajinskih ili lokalnih organa treba da se obezbedi jednak pristup pogodnostima za sve socijalno ugrožene grupe, uključujući i siromašne i socijalno ugrožene Rome.

2.4.2. Glavni ciljevi

Glavni cilj integracije romskih naselja predstavlja obezbeđivanje osnovnih pogodnosti i jednakog pristupa osnovnim socijalnim uslugama, službama i infrastrukturi. To treba da doprinese smanjenju i postepenom eliminisanju društvene segregacije. Takva politika treba da stvori prostor za postepenu integraciju Roma u njihovo okruženje. Mora se naglasiti da treba isključiti svaku mogućnost rešenja koja podrazumevaju prinudu.

Glavni cilj poboljšanja stambenih prilika treba da bude obezbeđivanje legalnog korišćenja stana i poseda u svim aspektima, omogućavanje zdravog života porodice i pojedinca, olakšanje života žene i deteta, obezbeđivanje adekvatnih uslova za način života koji je prihvatljiv Romima, kao i negovanje kulture stanovanja kakva je prihvaćena u celini društva.

Ovi ciljevi se, između ostalog, mogu se postići, i:

–          unapređenjem postojećeg broja stambenih jedinica i izgradnja novih;

–          unapređenjem i izgradnjom infrastrukture;

–          pružanjem podrške kroz obrazovanje;

–          povećanjem zaposlenosti i radnog angažovanja;

–          pružanjem zdravstvene i socijalne pomoći;

–          zajedničkim planiranjem i sprovođenjem aktivnosti orijentisanih na postepeni razvoj celokupnog okruženja i

–          efikasnom saradnjom između Roma i opšte populacije i promenom stereotipnog ponašanja i jednih i drugih.

2.4.3. Preporuke u vezi sa ulogom državnih organa

–          Država treba sistematski da preispita zakonodavstvo koje se odnosi na stambena pitanja, mere stambene politike i postojeću praksu i da ukine sve odredbe i sve oblike adminstrativne prakse koji za posledicu imaju neposrednu ili posrednu diskriminaciju Roma, bez obzira na to da li diskriminaciju pospešuje ili prouzrokuje činjenje odnosno nečinjenje državnih i nedržavnih faktora.

–          Vlada Republike Srbije treba da izradi sveobuhvatne, koordinirane programe i aktivnosti različitih ministarstava koji će biti usmereni na rešavanje stambenih problema siromašnih i socijalno ugroženih Roma.

–          Vlada Republike Srbije treba da uspostavi trajnu institucionalnu i organizacionu shemu unutar sistema vlasti za unapređenje uslova života u romskim naseljima i stambene situacije siromašnih i socijalno ugroženih Roma u takvim naseljima.

–          Vlada Republike Srbije treba da koristi i unapredi zakonske mehanizme kontrole, koji će se odraziti na mehanizme kontrole na nižim nivoima vlasti, radi sprečavanja efekata diskriminacije na dostupnost stambenog prostora Romima i njihovog prava na adekvatne uslove stanovanja.

–          Ministarstvo nadležno za prostorno i urbanističko planiranje i stanovanje treba da preduzme sledeće:

1)      u definisanju stambene politike Republike Srbije, kao i u podzakonskim aktima kojima će se detaljnije razraditi odredbe Predloga zakona o socijalnom stanovanju, posebnu pažnju treba posvetiti stambenim problemima siromašnih i socijalno ugroženih Roma. U okviru mera za sprovođenje nacionalne stambene politike je posebnu pažnju potrebno posvetiti razvoju sistema transparentnog praćenja sprovođenja stambenih programa koji proizilaze iz stambene politike i odgovarajućih strategija i što šire uključivanje zainteresovanih aktera i javnosti u realizaciju ovih programa, bilo da se oni odnose na podršku u stambenom obezbeđivanju ili na unapređenje uslova života u romskim naseljima;

2)      treba razvijati zakonske mehanizme praćenja sprovođenja urbanističkih planova za romska naselja, kao i osnaživanja mehanizma stručne kontrole i javnog uvida, tokom celog procesa pokretanja, izrade i usvajanja i sprovođenja ovih planova;

3)      treba podsticati jedinice lokalne samouprave da, prilikom donošenja urbanističkih planova i primene Smernica za legalizaciju i unapređenje neformalnih romskih naselja, posebnu pažnju posvete rešavanju stambenih problema Roma, kao i da obezbede najveću moguću transparentnost u radu i široko uključivanje javnosti u proces izrade, usvajanja i sprovođenja planova za romska naselja;

4)      treba uvesti i primenjivati standarde, normative i druge tehničke propise iz oblasti urbanizma, projektovanja i građenja adekvatnog stambenog prostora, i za novogradnju i za renoviranje postojećih stambenih jedinica. Takođe, treba uvesti standarde koji se odnose na adaptacije, konstrukcije i površine postojećih objekata, na osnovu kojih će se siromašnim porodicama pružiti prilika da počnu sa skromnim stanom koji će kasnije moći da prošire i dograde i

5)      lokalnim samoupravama treba pružati ekspertsku podršku i pomoć u obuci zaposlenih u gradskim i opštinskim službama i javnim preduzećima koji se bave pitanjima stanovanja, komunalnog opremanja i urbanističkog planiranja kako bi na odgovarajući način razumeli stambene probleme Roma odnosno probleme romskih naselja i kako bi mogli da ih rešavaju.

2.4.4. Preporuke u vezi sa ulogom lokalnih samouprava

–          U jedinici lokalne samouprave treba da se osmisle programi za unapređenje romskih naselja u kojima treba da budu navedeni prioriteti i definisana uloga svih zainteresovanih strana (jedinica lokalne samouprave, centralne vlasti, romska zajednica, udruženja građana i dr.). Svi programi unapređenja romskih naselja i stambenih prilika Roma treba da budu povezani sa programima u oblastima socijalne i zdravstvene zaštite, zapošljavanja i obrazovanja.

–          Sve jedinice lokalne samouprave treba da odvoje pozicije u budžetu za rešavanje stambenih problema Roma, romska naselja i druga romska pitanja u vezi sa prethodnom preporukom.

–          U okviru urbanističkih planova treba utvrditi nove lokacije za rešavanje stambenih problema socijalno ugroženih grupa. Kriterijumi za izbor ovih lokacija treba da budu: veličina lokacije, mogućnost priključenja na infrastrukturu (voda, struja, kanalizacija), blizina javnih službi i javnog saobraćaja. Te lokacije treba da se nalaze na područjima koja su pogodna za stanovanje i u ekološki zdravom okruženju. Zemljište za nove lokacije treba da se obezbedi iz republičkog i opštinskog zemljišnog fonda, ili kroz mehanizme pregovaranja i kompenzacije. Ove lokacije treba da omoguće integraciju, a ne da podstiču segregaciju ili diskriminaciju.

–          U okviru stambene politike jedinica lokalne samouprave treba nastaviti započetu praksu definisanja ranjivih grupa koje nemaju odgovarajući pristup adekvatnim uslovima stanovanja. Kao posebnu grupu među ugroženim kategorijama, u skladu sa Zakonom o zaštiti prava i sloboda nacionalnih manjina, treba istaći Rome, kao i specifičnost njihovih problema. U kategoriju kojoj je potrebna pomoć prilikom dobijanja stanja, ne ubrajamo sve pripadnike romske populacije. Ta kategorija obuhvata samo ona lica kod kojih su prisutni ekonomski, socijalni, zdravstveni ili slični problemi, i to pojedinačno ili u kombinaciji.

–          Lokalni organi vlasti treba da obezbede siromašnim licima besplatnu pravnu pomoć, savete i zastupanje u sporovima o stambenoj problematici, jer nepostojanje mehanizama pravne pomoći ozbiljno ugrožava njihovu sposobnost da štite svoja prava ili traže efikasan pravni lek, uključujući sudsko obeštećenje za uskraćena prava na uslove stanovanja.

–          Modeli poboljšanja stambenih prilika koje opštine, prema  stambenim propisima, mogu koristiti prilikom rešavanja stambenih potreba Roma obuhvataju:

1)      socijalnu izgradnju;

2)      regulisanu samogradnju;

3)      izgradnju jeftinih stanova;

4)      različite oblike pomoći (dogradnja sanitarnih čvorova na postojeće objekte dogradnja novih soba i drugih prostorija i sl.);

5)      pomoć za završetak kuće (građevinski materijal, stručna pomoć i sl.);

6)      različite oblike subvencija (za legalizaciju, za priključke na infrastrukturu i sl.);

7)      različite modele obezbeđivanja zemljišta (davanje u zakup, subvencionisana prodaja i sl.);

8)      obezbeđivanje privremenog smeštaja (koji mora da zadovoljava osnovne standarde stanovanja);

9)      obezbeđivanje smeštaja za sezonske radnike i njihove porodice;

10)  kupovinu postojećih stanova u gradu, u centru opštine ili u okolini i

11)  kombinaciju prethodnih modela u zavisnosti od konkretnih uslova u opštini ili u pojedinim romskim naseljima.

2.4.5. Preporuke u vezi sa deložacijom

Država treba da preispita relevantne zakone kako bi se oni usaglasili sa međunarodnim standardima i kako bi se obezbedilo da se njima garantuje:

–          usklađena zakonska procedura sa međunarodnim standardima;

–          princip nediskriminacije i

–          odgovarajući alternativni smeštaj.

Veliki broj Roma živi u bespravno podignutim naseljima, od kojih neka postoje decenijama. U nekima od ovih naselja stanovnicima se preti izbacivanjem, a neka su porušena na osnovu odluke lokalnih vlasti i novih korisnika zemljišta, pri čemu njihovim stanovnicima nije obezbeđen alternativni smeštaj. Da bi se izbegle teške situacije, na lokalnom nivou treba preduzeti određene korake:

–         nadležni organi jedinice lokalne samouprave treba blagovremeno i preventivno da deluju u slučajevima bespravnog zaposedanja prostora (zemljišta i objekata) kako bi se predupredilo kasnije prinudno iseljavanje. Ovo je posebno važno ako se uoči da bi bespravno zaposedanje moglo da ima masovni karakter;

–         vlasti treba stalno da kontrolišu okolnosti pod kojima je moguće izvršiti deložaciju, pronalaze alternative i pružaju posebnu zaštitu socijalno ugroženim grupama, a naročito Romima, koji su najugroženiji ovakvom praksom;

–         ako postoji mogućnost kolektivne deložacije, država, odnosno opština ili grad treba da obezbede odgovarajući alternativni smeštaj pre nego što se izvrši deložacija. U tom slučaju može se pozvati na Zakon o eksproprijaciji koji dozvoljava eksproprijaciju zemlje za rešavanje problema socijalno ugroženih lica;

–         u slučajevima kada preseljenje najugroženijih grupa na drugu lokaciju predstavlja rešenje za deložaciju, pored stambenih programa treba predvideti i socijalne programe i aktivnosti;

–         siromašnim i socijalno ugroženim Romima kojima preti prinudno iseljavanje ili koji su žrtve nasilnog izbacivanja treba obezbediti besplatnu pravnu pomoć. Tamo gde država nije organizovala pravnu pomoć treba podsticati udruženja građana da pružaju takvu vrstu pomoći;

–         Romima treba pružati tačna obaveštenja o njihovim pravima i dužnostima u vezi sa stanovanjem. To treba da čine naročito opštinski organi i službe nadležne za stanovanje i

–         treba podsticati i podržavati udruženja koja pomažu ugroženim grupama, posebno Romima, u procesnim stvarima i programima koji se tiču stambenih pitanja.

2.4.6. Preporuke u vezi sa ulogom međunarodne zajednice

Međunarodne organizacije i donatori treba da razmotre mogućnost pružanja finansijske podrške (krediti, zajmovi, donacije i sl.) programima usmerenim na poboljšanje uslova života u romskim naseljima i stambene situacije Roma.

Međunarodne organizacije treba da pruže pomoć državnim organima kada oni nisu u stanju da izvrše svoje obaveze u oblasti stambene politike (stručna pomoć, programi obuke itd.).

2.4.7. Preporuke u vezi sa ulogom  lokalne romske zajednice

Lokalna romska zajednice treba učestvuje i pruži svoj doprinos u rešavanju širokog spektra pitanja (finansiranja, planiranja, izgradnje, socijalnog delovanja, zapošljavanja, kulture stanovanja itd.). Ovo su glavne uloge lokalne romske zajednice:

–          učešće u kreiranju koncepata, programa, planova i operativnih projekata koji se tiču pojedinih romskih naselja u opštini ili uslova stanovanja kroz odgovarajuća tela, radne grupe ili komisije koje formira jedinica lokalne samouprave. Ako jedinica lokalne samouprave ima veći broj romskih naselja, ovim treba da se bave romski koordinatori;

–          učešće u kreiranju budžeta, što treba da pomogne da alokacija sredstava bude realna kako bi se, sa jedne strane, zadovoljile određene potrebe i kako se, sa druge strane, ne bi javile negativne reakcije;

–          jačanje „inicijalnih razvojnih jezgara“ (grupa stanovnika i porodica pojedinih romskih naselja) koja mogu da pokrenu i povuku razvoj naselja. Ovde je posebno važna aktivna pomoć romskih koordinatora u opštini. Predstavnici naselja treba da budu uključeni u sve projekte koji se tiču okruženja iz koga oni dolaze i

–          jačanje profesionalnih kapaciteta romskih aktivista u sferi stambenih pitanja Roma i romskih naselja. Ovo se prvenstveno odnosi na sticanje potrebnih znanja iz oblasti vlasničkih prava i prava na stan, geodezije, katastra, urbanizma, legalizacije, ali i na znanja u vezi sa sistemima građenja, samogradnje i sl.

2.5. Prioriteti

Primena mera i aktivnosti definisanih Akcionim planom za stanovanje, na nacionalnom i na lokalnom nivou, predstavlja bitan preduslov za poboljšanje loše stambene situacije Roma u Republici Srbiji. U početnim fazama ovog procesa mogu se naći rešenja koja će biti u skladu sa trenutnim finansijskim mogućnostima centralnih i namenskih sredstava i samih lokalnih romskih zajednica:

–         nadležna ministarstva treba da izdvoje posebna budžetska sredstva koji će služiti za sprovođenje mera i aktivnosti predviđenih Akcionim planom za stanovanje;

–         nadležna ministarstva treba da odrede osobe zadužene za pitanja romskih naselja i stambena pitanja Roma;

–         jedinice lokalne samouprave u svojim budžetima treba da imaju stalnu poziciju za unapređenje i legalizaciju romskih naselja i stambenih prostora Roma;

–         jedinice lokalne samouprave i romske zajednice treba da sagledaju realne finansijske mogućnosti Roma da učestvuju u poboljšanju sopstvenog stambenog pitanja, odnosno svog naselja;

–         organi jedinica lokalne samouprave treba da izrade urbanističke planove za delove gradova i opština na kojima se nalaze romska naselja (ako takvi planovi trenutno ne postoje) ili da ih revidiraju (ako postoje) u smislu poštovanja načela nediskriminacije i nesegregacije. Pri izradi novih i revidiranju postojećih urbanističkih planova treba se pridržavati uputstava datih u Smernicama za legalizaciju i unapređenje nelegalnih romskih naselja;

–         državni organi treba da pružaju pomoć stanovništvu u izgradnji, popravci ili dogradnji kuća kroz pomoć iz namenskih sredstava, razvijanjem modela jeftine stambene izgradnje, obezbeđivanjem povoljnih kredita i razvijanjem programa potpomognute samogradnje;

–         kriterijumi za izbor jedinica lokalne samouprave koje će biti obuhvaćene programima koje država finansira i podržava (a koji se odnose na poboljšanje stambene situacije Roma i situacije u romskim naseljima) treba da budu:

1)      opšte stanje u romskim naseljima u tom delu zemlje i u opštini;

2)      učešće romske populacije u ukupnoj populaciji opštine i broj romskih naselja;

3)      ekonomska snaga i privredna vitalnost opštine;

4)      stav organa jedinica lokalne samouprave i drugih građana prema problematici romskih naselja i stambenih prilika Roma i

5)      postojanje drugih programa koje podržavaju država, gradovi i opštine ili udruženja građana, efekti tih aktivnosti i dr.

–          u slučajevima gde legalizacija stambenih objekata u postojećim naseljima nije moguća, nadležni organi, kroz dijalog svih aktera, treba da pronađu rešenja za preseljenje ili raseljavanje koje će biti prihvatljivo za sve strane (uz uključivanje stanovnika ovih naselja u programe društvene podrške i zaštite na koje imaju pravo kao građani). U tom smislu, neophodno je unaprediti i zakonski ojačati mehanizam stručne kontrole i javnog uvida u procesu izrade i sprovođenja odgovarajućih planskih dokumenata;

–          u naseljima za koja se utvrdi da ne mogu biti legalizovana i unapređivana treba, u periodu do njihovog raseljavanja ili preseljenja, poboljšati osnovne životne uslove (voda, struja, pristupni putevi itd.);

–          u svim romskim naseljima treba obezbediti redovno komunalno i tehničko održavanje kroz odgovarajući institucionalni sistem koji postoji i za druge delove grada;

–          u sistem održavanja romskih naselja treba uvesti koordinatore naselja kao stalno zaposlene u odgovarajućim opštinskim i gradskim službama;

–          u slučajevima kada je moguća relativno jednostavna i brza legalizacija, istovremeno treba inicirati programe unapređenja naselja i integracije njihovih stanovnika u širu društvenu zajednicu. U naseljima u kojima je imovinski status zemljišta regulisan treba inicirati projekte za poboljšanje uslova života, kao što su legalizacija pojedinačnih kuća, poboljšanje stambenih uslova kroz izgradnju socijalnih stanova, samogradnju i obezbeđivanje mikrokredita, unapređenje osnovne infrastrukture i dr;

–          uradovi i opštine u kojima borave Romi sezonski radnici i njihove porodice treba da obezbede odgovarajuće lokacije i rešenja za njihov privremeni smeštaj, kao i sve potrebne usluge na odgovarajućem nivou, a sve to treba da bude prilagođeno platežnim mogućnostima ovih porodica. Za trajnije rešavanje problema Roma sezonskih radnika i njihovih porodica, potrebno je sprovoditi integralne programe zapošljavanja i stambenog zbrinjavanja i

–          jedinice lokalne samouprave treba da organizuju posebnu obuku opštinskih službenika nadležnih za stambena pitanja, u skladu sa principima tolerancije i nediskriminacije, kako bi ih osposobile za efikasno rešavanje stambenih problema Roma i njihovo bolje razumevanje.

Tekst pripremio: Marko Bundalo

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

*