O ISTORIJATU LJUDSKIH PRAVA

O ISTORIJATU LJUDSKIH PRAVA

Iako je izraz ,,ljudska prava” novijeg datuma, sama ideja vodi poreklo,  preko filozofa Džona Loka iz XVII veka, čak od grčkih shvatanja prirodnih zakona.

Izaraz ,,ljudska prava” je prilično nov za ono što se nekad nazivalo ,,pravima čoveka”. Elinor Ruzvelt (Eleanor Roosevelt) bila je ta koja je četrdesetih godina podržala upotrebu izraza ,,ljudska prava” kad je, radeći u Ujedinjenim nacijama, otkrila da se u nekim delovima sveta ne smatra da ,,prava čoveka” obuhvataju i prava žena. ,,Prava čoveka” su u jednom ranijem periodu i sama zamenila prvobitni izraz ,,prirodna prava”, možda delimično i stoga šo je pojam prirodnog zakona, sa  kojim se pojam prirodnih prava logički povezivao, postao predmet kontroverze.

Džon Lok bi s pravom mogao da se smatra najznačjnijim teoretičarem prirodnih prava u savremenom svetu. On je iscrpno dokazivao da ljudi imaju prirodno pravo na život, slobodu i svojinu. Povelja o pravima, koju je doneo engleski parlament 1689. godine, smišljena je tako da prirodna prava budu prevedena u pozitivna prava; ona im je dodala pravo svakog čoveka, optuženog za krivično delo, na pošteno i javno sudjenje pred porotom i ukinula preterane globe i svirepe i neuobičajene kazne.

Lokove teorije i primer engleske Povelje o pravima imali su velikog uticaja u celom zapadnom svetu. Nadahnuta na toliko načina engleskom i američkom revolucijom, francuska revolucija, koja će se ubrzo razviti u nešto sasvim drugačije od obe prethodne, smesta je usvojila jezik koji govori o pravima. Sećajući se svega toga iz doba kad je služio u američkoj vojsci u ratu za nezavisnost, Lafajet je te anglosaksonske proklamacije preneo gotovo reč po reč u ,,Deklaraciju o pravima čoveka i gradjanina”, koja je obeležavala jedan od plemenitijih trenutaka pariske 1789. godine. U toj Deklaraciji se tvrdi da su ,,ljudi rodjeni i da ostaju slobodni i sa jednakim pravima”, u stvari, da je svrha svih političkih udruživanja očuvanje prirodnih i neotudjivih prava čoveka”: ta prava su sloboda, svojina, sigurnost i suprostavljanje nasilju”. Za slobodu se kaže da čovek ,,ničim nije sputan da učini sve što ne ograničava prava drugoga”, i smatra se da obuhvata pravo govora, slobodu štampe, slobodu veroispovesti i slobodu od proizvoljnog hapšenja.

Medjutim, da bismo otkrili poreklo ideje o ljudskim pravima, moramo se vratiti dalje u prošlost. Gradjani izvesnih grčkih gradova-država uživali su prava, kao što su isogoria, odnosno jednaka sloboda govora, i isonomia, odnosno jednakost pred zakonom. U helenističkom periodu, koji je nastao posle rušenja gradova-država, narod je smatrao da ta prava ne vode korene iz gradjanskog zakona već iz jednog višeg prirodnog zakona. Prirodni zakon oličavao je ona osnovna načela pravde koja je svaki racionalni duh bio u stanju da shvati, bez ikakvog božanskog otkrovenja.

Rimski stoičari-više pravnici nego filozofi-podržavali su tu istu ideju. Prirodno pravo je, prema tome, ideja sa snažnom prošlošću: veoma živa u drevna vremena, u srednjovekovnom hrišćanstvu i ranom periodu epohe racionalizma. Uprkos tome, prirodni zakon i prirodna prava bili su izrazito zastareli u godinama izmedju restauracije starog poretka u Evropi 1815. godine i uspona totalitarnih režima tridesetih godina našeg stoleća.

Tako su na primer, liberali XIX veka u Nemačkoj proklamovali svoju privrženost kako prirodnom zakonu tako i prirodnim pravima, ali su otišli dotle da su i javljivali kako ta prava ne pripadaju ljudima kao pojedincima već ljudskim zajednicama ili nacijama.

Posle 1933. godine, zapadni svet je shvatio da živi u jednoj novoj eri apsolutizma, ili tačnije, u eri totalitarne diktature koja je daleko gora od najgore diktature apsolutističkih kraljeva iz starih vremena. Takvi režimi su očigledno sprovodili ,,zakone” koji nisu bili zapovest ,,suverena” već svirepog despota koji propoveda genocid. Oni koji su se bunili bili su obični ljudi: ,,To ne može biti zakon”. Zakon-da bi se s pravom nazvao tim imenom-mora da uvažava bar neka osnovna prava koja su zajednička ljudskom biću jednostavno stoga što je ljudsko biće”.

Tu nailazimo na jedan nov problem: kad je ideja o prirodnim pravima ponovo prihvaćena negde u vreme Drugog svetskog rata i kad su ljudi, opšte uzev, stekli ubedjenje da zaista imaju izvesna prava, prestale su da postoje odredjene granice prava za koja su ljudi tvrdili, ili govorili, da ih imaju. Ujedinjene nacije su možda dobrim delom odgovorne što se to dogodilo. U doba njihovog osnivanja, Ujedinjenim nacijama je bilo naloženo da, kako je Vinston Čerćil nazvao, ,,ustoliče” prava čoveka. Počelo je tako što je osnovana Komisija za ljudska prava da bi odredila u čemu se sastoje ta prava, a ono što je iz tih razmatranja proisteklo bila je Opšta deklaracija o ljudskim pravima, ,,usvojena i proklamovana” od strane Generalne skupštine 1948. godine.

Ta Deklaracija je čudan dokument, mnogo duži od sličnih deklaracija objavljenih u Americi i Francuskoj u XVIII veku. U prvoj grupi članova jezik podseća na Loka, Džefersona i Lafajeta. Pravo na život, slobodu, svojinu, jednakost, pravdu i traganje za srećom formulisani su u razumljivom obliku: Deklaracija izričito predvidja prava na slobodu kretanja, posedovanje svojine, sklapanje braka, jednakost pred zakonom i pošteno i javno sudjenje u slučaju da je neko optužen za zločin, zatim pravo na slobodu veroispovesti, slobodu govora i mirno okupljanje, kao i pravo na azil. Ropstvo, mučenje i proizvoljno hapšenje se zabranjuju. Ali, Deklaracija se nije ograničavala samo na razradu tih jasnih i obaveznih zahteva.

Deklaracija dalje obuhvata i niz odredbi u kojima se bliže odredjuju ljudska prava u takvim oblastima kao što su socijalno osiguranje, odgovarajući životni standard, zdravstvena zaštita, odmor, korišćenje slobodnog vremena, pa čak i ,,povremeni plaćeni godišnji odmor”

Nasuprot tome, Evrospki savet, koji je 1950. godine doneo Evropsku konvenciju o ljudskim pravima, nabrajajući isključivo tradicionalna politička i gradjanska prava, postigao je značajan napredak u usotoličenju ljudskih prava, pošto je koncepcija prava obuhvaćenih u ovoj Konvenciji bila dosledna i racionalna.

Ljudska prava su nešto što svako poseduje. To nisu prava koja čovek stiče obavljajući izvestan posao, igrajući izvesnu ulogu ili izvržavajući neke zadatke, ona mu pripadaju jednostavno zato što je ljudsko biće. Kao što to filozof Žak Mariten formuliše:

,,Ljudsko biće poseduje izvesna prava samim tim što je ljudsko biće, jedna celina, gospodar sebe i svojih postupaka, i što, prema tome, nije samo sredstvo za ispunjenje nekog cilja, već je i samo cilj,- cilj koji se mora tretirati kao takav… Na osnovu prirodnog zakona ljudsko biće ima pravo da bude poštovano, ono je subjekt prava, poseduje prava. To su stvari koje se duguju čoveku na osnovu same činjenice što je čovek”.

Žan Žak Ruso je smatrao da se moral javlja sa ljudskim društvom. U svakom slučaju, čovekovo shvatanje morala je nešto što on obavezno duguje iskustvu življenja u društvu. U društvu je čovek u mogućnosti da postavi zahteve za moralnim pravima. On može da kaže, ne samo da ne želi da bude povredjen već i da ne treba da bude povredjen, pošto se društvo zasniva na prećutnom shvatanju da niko neće biti povredjen sve dok lično ne povredi nekog drugog. Društvo istovremeno stvara obavezu da čovek ne povredi svog suseda i pravo da ga sused ne povredi.

Neizbežno je da prava jednog čoveka s vremena na vreme dodju u sukob s pravima drugog čoveka, a ponekad može doći čak i do sukoba izmedju prava jedinke i bezbednosti države. Opšte uzev, medjutim, sigurnost nije nešto što ide u raskorak sa ljudskim pravima, jer i ona spadaju u ljudska prava. Sigurnost pojedinca povezana je sa sigurnošću svih ljudi, a uživanje pojedinca zavisi od opšteg uživanja. Zahtev za slobodom i sigurnošću nije zahtev za dve stvari koje se teško daju pomiriti, već je deo dveju stvari koje prirodno idu zajedno. Jedan od klasičnih argumenata u prilog ljudskih prava glasi da je slobodna zemlja bezbednija od despotske. Istorija nam daje mnogo osnova da i dalje mislimo da je to tačno.

Dvadeseto stoleće je bilo stoleće paradoksa. U njemu je snažno zaživela ideja ljudskih prava kroz međunarodne povelje, paktove, konvencije i druge dokumente. Međutim, u isto vreme su se dešavala masovna kršenja osnovnih prava čoveka. Ova kršenja se i danas dešavaju, kako u ratu tako i u miru.

Kako bismo mogli ostvarivati naša prava, kako ne bismo kršili prava drugih, bilo to u školi, na radnom mestu ili drugde, kako bismo drugima omugućili ostvarivanje njihovih prava, kako bismo se mogli boriti protiv kršenja ljudskih prava, moramo imati osnovna znanja o njima. Međutim, nije dovoljno samo pročitati, na primer, Opštu deklaraciju o ljudskim pravima. Tek kad vidimo kako se ona primenjuju u konkretnim situacijama i kad učestvujemo u diskusijama o tome kako bi ona trebalo da se primenjuju, znanje o ljudskim pravima postaje pravo znanje.

Znanja o pravima pojedinaca, ali i o njihovoj odgovornosti, znanja o tome šta ona znače i na koji način se ona štite, odlučujuća su da bi se aktivno moglo učestvovati u demokratskom životu zemlje. Važno je da steknemo znanja. Ali je isto tako važno da steknemo razumevanje za ljudska prava i odgovornost koju svi ljudi imaju jedni za druge. Demokratija, mir, sloboda i druge osnovne vrednosti društva ne mogu funkcionisati bez solidarnosti i angažmana za druge ljude, kako u našoj zemlji, tako i u ostalim delovima sveta.

Namera ove informacije je da prenese znanje o međunarodnim ljudskim pravima i da pruži uvod u neke od najvažnijih debata o njima. Premda začetak ljudskih prava leži u dalekoj prošlosti, ipak su ona tek nakon drugog svetskog rata dobila univerzalni status. Zasluga za ovo pripada zalaganju Ujedinjenih nacija i drugih međunarodnih organizacija koje su postavile ljudska prava na međunarodni dnevni red. Pored toga, veliko značenje su imale kampanje nevladinih organizacija i njihova glasna kritika. Najpoznatije je zalaganje Amnesty Internationala, ali danas postoje hiljade sličnih organizacija širom sveta. Ljudska prava su, takođe, postala i akademska disciplina, sa vlastitim studijem i istraţivačkim centrima u mnogim zemljama.

Međunarodni pokret ljudskih prava upravo se i sastoji iz ove saradnje između država, nevladinih organizacija koje predstavljaju civilno društvo i doprinosa naučnih institucija. To je pokret koji odlikuje mnogo različitih aktera, unutrašnjih razmimoilaženja i neostvarenih zadataka. Ali, on ipak čini svetsku snagu, tako jaku da nijedan državnik ili državnica ne žele svesno da se postave potpuno izvan njega.

Često se kaže da svet u kojem živimo postaje sve manji i manji. Time se misli da nam treba puno manje vremena da putujemo do udaljenih mesta nego ranije. Istovremeno nam je dostupno više informacija iz svih delova sveta, nego što je to bilo onima koji su živeli pre nas. Za objašnjenje ove pojave koristimo se rečju globalizacija. Globalizacija znači da se brišu stare granice između društava. Ona obuhvata više pojmova istovremeno, između ostalog i internacionalizaciju kapitala, međunarodnu trgovinu, razvoj jakih međunarodnih institucija (između ostalih UN, EU i Svetsku trgovinsku organizaciju) i novu tehnologiju komunikacija, koja čvršće povezuje svet.

U ovom procesu ljudska prava igraju sve važniju ulogu. Ona daju globalne linije pravca za to kako će države tretirati ljude, te utiču na stvaranje zajedničkog jezika za kritikovanje nasilja. Ljudska prava podvlače jednakost svih ljudi i bave se borbom protiv diskriminacije. Žene, deca, manjine i prognanici, samo su neke od grupa kojima su borci za ljudska prava naročito zaokupljeni. Neki od najaktuelnijih problema današnjice, gde su ljudska prava takođe u centru, jesu, na primer, razlike između siromašnih i bogatih u svetu, problemi zaštite okoline ili pitanje kako spriječiti oružane konflikte.

Ljudska prava su osnov međunarodnog prava. Ona su okvir koji svim ljudima garantuje ista prava, iste mogućnosti da zadovolje svoje osnovne ljudske potrebe i isto pravo na zaštitu. Ljudska prava regulišu odnos između pojedinca i države i određuju koje obaveze vlasti imaju u odnosu na svoje građane. Dakle, ljudska prava se tiču naših vlastitih života. Ona su moja i tvoja prava. Ona nam omogućuju ravnopravnije društvo i prostor za samorealizaciju.

Ljudska prava oblikuju stvarnost u kojoj živimo. Ona se tiču naše sigurnosti i svesti na koji način da sarađujemo i živimo zajedno sa drugima, na korist svih. Ona se tiču mene i tebe upravo zato što nas tretiraju kao pojedince a ne samo kao pripadnike određene nacionalne, etninčke, religijske ili neke druge grupe. Ljudska prava obavezuju vlasti i one koji sprovode vlast da me poštuju i štite moje dostojanstvo.

Mi ljudi smo izuzetno zavisni jedni od drugih i na ovom svetu smo jedni zbog drugih. Samo je naša fikcija verovanje da smo mi nešto drugo nego naše komšije. Zbog toga imamo odgovrnost da drugim ljudima omogućimo da dobiju jednake mogućnosti da zadovolje svoje osnovne potrebe. Ja držim jedan deo nečegeg života u svojim rukama. U tome leži moć, ali i odgovornost. Ja imam moć da uništim nekog drugog, i zbog toga i odgovornost da to ne učinim. Ja imam moć da pomognem drugome, i zbog toga i odgovornost da to učinim.

Ljudska prava znače slobodu. Biti slobodan znači živjeti tako da poštujemo i ohrabrujemo slobodu drugih. Sloboda ima mnogo lica. Jedno od njih, možda i najvažnije, je odgovornost. Ti ćeš, kao i mnogi drugi, biti u situaciji da provodiš vlast u ime države. Često ćeš biti u prilici da izabereš između onoga što je pravo ili krivo, zlo ili dobro, važno ili pravilno. Imaćeš odgovornost da odluke koje donosiš pojedincima omoguće ostvarivanje njihovih ljudskih prava, a ne da dovode do njihovog kršenja. Preuzeti odgovornost za svoje postupke, znači preuzeti prvi korak prema slobodi.

Ljudska prava me čine čovekom i izdižu kao pojedinca, kao neponovljivu individuu sa svim pravima. Međutim, individualnost ne znači samo to da ja imam mogućnosti i prava, bez obaveza, kako to neko danas shvata. To je egoizam. Ljudska prava nisu recept za egoizam. Ona povlače jasnu crtu između individualnosti i egoizma. Individualnost znači da smo svesni naše posebnosti i odgovornosti – prvo prema sebi, a onda i prema drugima. To znači poznavati sebe, iskoristiti svoje talente, ostvariti svoje ideale. Individualizam između ostalog znači imati snagu usprotiviti se kada se krše ljudska prava drugih.

Mi danas imamo: slobodu, jednakost pred sudovima, pravo na izbore, školovanje, zdravstvenu zaštitu, slobodu misli i veroispovijesti i slobodu kretanja. Čovečanstvo se od svog postanka borilo i danas se bori za jednakost, pravdu i jednaka prava i jednake mogućnosti za zadovoljavanje osnovnih ljudskih potreba za sve. Mnogi ljudi su se borili, patili, bili zatvarani ili položili život za prava koja mi danas imamo. Mnogi i danas to čine. Zbog toga nikada ova prava ne smemo shvatiti kao da su data jednom zauvek. Moramo se uvek iznova boriti za njih. Inače, možemo ih izgubiti. I ne smemo ih zloupotrebljavati, jer će se onda ona okrenuti protiv nas. Protestvovati protiv gradnje jednog od verskih objekata (crkva, džamija, sinagoga…) u svom gradu, opravdavajući to svojim pravom na slobodu izražavanja, znači istovremeno protestvovati protiv gradnje jednog drugog verskog objekta u nekom drugom…

Stanje ljudskih prava u jednom društvu meri se prema pravima onih koji imaju najmanju moć: izbeglica i prognanika, žrtava rata, slabih i bolesnih, osoba sa posebnim potrebama, prostitutki, homoseksualaca i lezbejki i drugih. ”Umret ću što pre mogu“, rekla je jedna stara žena o kojoj nema ko da se brine. Ona ima pravo, ljudsko pravo, na zdravstvenu zaštitu. To se tiče mene, jer ćemo sutra i moji roditelji ili ja biti u istoj situaciji. Ja ili neko iz moje familije, neko od mojih prijatelja može sutra pripadati nekoj od ovih grupa. Zato, radeći za ljudska prava, radimo za sebe i svoje bližnje.

Jer, ukoliko ljudska prava koriste samo pojedinci, onda to moramo nazvati pravim imenom –

privilegijama.

Danas u  svetu

  • U Africi, južno od Sahare, danas više od 10 miliona dece, zbog posledica side, živi bez roditelja. Ona se najčešće regrutuju u vojsku, koja tako postaje njihova nova familija.
  • Oko 1,1 milijarda ljudi u svijetu nema dovoljno hrane. Osamsto miliona je hronično pothranjeno. Mnogi od njih žive u zemljama koje, inače, proizvode dovoljno hrane, ali…

Mi znamo kako da spriječimo umiranje od gladi, ali ipak to ne činimo.

Istovremeno, u Sjedinjenim Američkim Državama se godišnje izvede oko 400. 000 operacija ”usisavanja” sala.

  • U Srbiji, Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini postoje hiljade dece koja nikada nisu imala mogućnost da upoznaju oca ili su ostala bez njega.
  • U Rio de Žaneiru (Brazil) 1991. godine eskadroni smrti su ubili 457 dece beskućnika. Ova ubistva je naručila i platila privreda, koja je smatrala da ova deca ”škode” turizmu. Jedno od njih je bio i devetogodišnji Patricio da Silva. Nađen je mrtav, sa porukom oješenom o vrat: ”Ubijam te zato što nisi išao u školu i nisi imao nikakvu budućnost”.
  • U Briselu su 2. avgusta 1999, u zaštitnicima za točkove koji se koriste prilikom sletanja aviona, pronađena dva mrtva dečaka iz Afrike. Ležali su jedan kraj drugoga, umrli od hldnoće na putu iz Gvineje za Evropu. U rukama jednog od dečaka pronađeno je pismo sa sledećom adresom ”Ekselencije, članovi i odgovorni u Evropi”. Molili su za pomoć:,,Pomozite nam. Mi patimo strašno u Africi. Ratovi, bolest i glad su naš svakodnevni život. Mi deca nemamo mogućnosti da se obrazujemo”.
  • U svetu se milioni dece i žena nalaze u seksualnom ropstvu.
  • Oko 250 miliona dece u svetu radi, umesto da ide u školu.

Ljudska prava imaju kratkoroĉnu i dugoroĉnu perspektivu. Kratkoroĉna perspektiva je ono što se dešava sada. Dugoročna – način na koji tvoji današnji postupci i izbori utiču na slobodu i ljudska prava onih koji dolaze posle tebe.

Ti si danas mlad ili mlada. U skoroj budoćnosti ćeš biti građanin koji će se koristiti ljudskim pravima kako bi gradio ili gradila bolje društvo. Međutim, BUDUĆNOST POČINJE DANAS

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

*