PROBLEM UKLJUČENOSTI ROMSKE DECE U OBRAZOVNI SISTEM

PROBLEM UKLJUČENOSTI ROMSKE DECE U OBRAZOVNI SISTEM

BajramDanas, na početku III milenijuma Romi još nisu ni na početku svoje emancipacije. Još je kod njih krajnje aktuelno pitanje goli opstanak. Romi taj najviše uništavani, najprogonjeniji, najponižavaniji narod, ostao je pretežno na samom dnu života u ogromnoj masi nepismenih, neškolovanih, nezaposlenih za sad. Romska zajednica već više od dva milenijuma živi u uslovima dijaspore koja se teško može uporediti sa dijasporijskom situacijom nekog drugog naroda.

Vekovni progoni, diskriminacija, i nevolje Roma, učinili su da ovaj pačenički narod ostane izvan osnovnih ljudskih prava, a da se ne govori izvan kulturnih i društveno-ekonomskih kretanja evropskih civilizacija.

Romi, za sada, nemaju škole u kojima bi se nastava odvijala na njihovom maternjem jeziku. Bilo je nekih pokušaja u zemljama Jugozapadnog Balkana, da se romski jezik u nekim školama uvodi i kao fakultativni, ali sve u svemu ta praksa još uvek nije ni izražena u normativnim aktima a još manje ozbiljno uzeta u razmatranje kao neminovnost brojnih naših sredina u kojima postoji velika koncentracija romskog stanovništva.

Tokom nekoliko proteklih decenija, obrazovni sistemi u balkanskim i zemljama zemljama Jugositočne Evrope sprovodili su nacionalističku propagandu, koja je imala dalekosežne posledice. Čak i danas, obrazovanje o ljudskim pravima Roma još uvek nije Institucionalizovano i uvedeno u nastavne programe u takvom, etnocentričnom kontekstu balkanskih obrazovnih sistema, deca koja potiču iz dominantnih kultura tradicionalno bivaju vaspitavana da sebe doživljavaju drugačijima, osobenima (i, naravno, superiornima) u odnosu na svoje etničke susede.

Elementarni račun o trajanju posledica isključivanja dece iz redovnog školovanja pokazuje da će se u narednom periodu rađati generacije koje će i dalje ,,reprodukovati” nepismene, a time i socijalno hendikepirane za uključivanje u moderne tokove društvenog razvoja.

Podaci takođe pokazuju da diskriminacija u yemljama Jugoisto;ne Evrope u pristupu obrazovanju ima dvostruku prirodu: ona je posledica isključivanja, ali i njen osnovni uzrok. Shodno tome, rešavanje datih sistemskih faktora može dovesti do smanjenja diskriminacije.

Postizanje jednakog pristupa mogućnostima za obrazovanje treba da bude glavni cilj politike koja je usmerena na romske zajednice. Integrisano obrazovanje treba posmatrati kao glavno sredstvo za postizanje ravnopravnih mogućnosti za obrazovanje.

Sve ostale napore na poboljšanju obrazovnog statusa Roma treba primenjivati u kontekstu integrisanog obrazovanja kao dugoročnog cilja.

Uključivanje u predškolske programe ima strateški značaj za mogućnost obrazovanja. Ovo je nivo na kome počinje isključenost iz obrazovnog sistema, i na kome bi se mogli izbeći mnogi budući problemi. Ako bi se romska deca uključivala u obrazovne sisteme od samog početka, imala bi bolje šanse da izbegnu krug siromaštva, nezaposlenosti i marginalizacije. Predškolsko obrazovanje daje i najbolje mogućnosti za integrisanje romske dece u glavne obrazovne tokove.

Treba da se postavi pitanje moralne i profesionalne odgovornosti psihologa i drugih članova komisija za kategorizaciju, koju su mnoge romske dečake i devojčice razvrstali u specijalna odeljenja? To je nehumano, to je zločin prema toj nedužnoj i divnoj deci i njihovim roditeljima ne treba da romska deca u školama budu “deca iz poslednje klupe” (?!)

Sve relevantne institucije i organizacije moraju raditi zajedno sa romskim zajednicama na unapređenju pristupa dece Roma obrazovanju unutar postojećeg obrazovnog sistema.

U tom smislu Ministarstvo prosvete u oodređenoj državi Jugoistočne Evrope mora započeti s programom koji će počivati na jednoj pozitivnoj diskriminaciji i gde će se omogućiti upis u školu i onim učenicima Romima čije ocene ne dostižu upisne pragove, posebno onih koji bi se želeli školovati za viša i visoka  zanimanja.

Obrazovanje treba da omogućava svima jednaku mogućnost u uključivanju u javne sfere života i delovanja kroz javne institucije. Prava koja su zagarantovana svim ljudskim bićima možemo sprovoditi samo kad nam startne pozicije svima budu omogućene kroz sistem obrazovanja.

Treba unaprediti edukaciju učitelja i nastavnika kako bi unapredili metodologiju rada sa decom. Pored učitelja i nastavnika treba da budu priključeni u radu sa decom i romski asistenti koji će imati višestruke uloge i koji će prolaziti sve edukativne programe.

Ovaj metod omogućavaće deci bolji uspeh u školi, savladavanje prepreka u nastavi i predmetima sa kojima ne mogu da se izbore u savladavanju i dobijanju dobrih ocena, uključivanje dece u takmičarskim i drugim školskim aktivnostima, podsticanje dece, a pre svega devojčica, za dalje obrazovanje, bolju prihvaćenost i toleranciju u odnosima sa svojom okolinom, a pre svega pružanje osnovih elementarnih prava za jednakost u sistemu obrazovanja

Obrazovanje treba da bude takvo da pripadnici manjina mogu da nauče o svom identitetu, ali i da o njima sve znaju njihove komšije. Nedovoljno je podataka o istoriji, kulturi, umetnosti, književnosti, a zabeležen je i nedostatak nastavnog kadra što je prouzrokovalo i pad broja škola na jezicima nacionalnih manjina, dok obrazovanje Roma predstavlja “Pandorinu kutiju” s obzirom na to da ne postoji katedra za romologiju i romološki institut.

Bez boljeg obrazovanja, težnje Roma za jednakim prilikama i boljim životom se ne mogu ispuniti. Razbijanje ciklusa društvenog isključenja i diskriminacije zahteva aktivnu podršku za obrazovanjem kao najboljim načinom izlaska iz čorsokaka u kojem se Romi trenutno nalaze nepovoljan položaj Roma u državama Jugositočne Evrope ne može da se prevaziđe osim ako se romskoj deci ne garantuju jednake mogućnosti u oblasti obrazovanja.

Država koja formuliše politiku za popravljanje situacije Roma obrazovanje treba da smatraju prioritetom, pri formulisanju takve politike treba imati na umu nepovoljan položaj Roma u društvu, a naročito njihovu često veoma tešku socio-ekonomsku situaciju.

Vlada treba da obezbedi da nastavnici i drugo stručno osoblje u oblasti obrazovanja prođu odgovarajuću obuku u oblasti multikulturalnog obrazovanja.

Obrazovanje za svu decu treba da ima medjukulturalni pristup, vlada treba da se stara da obrazovni tekstovi sadrže gradivo o romskoj istoriji i kulturi, naročito u regionima i u mestima sa znatnom romskom populacijom,

Nacionalne vlade moraju da naprave zajednički napor da iskorene pojave diskriminacije Roma u školama, i da obezbede istinski jednake mogućnosti. Nacionalne vlade i drugi organi sa nadležnošću u oblasti obrazovanja treba da izbegavaju preduzimanja mera koje imaju kao posledicu odvajanje romske dece od školske populacije u celini, naročito praksu usmeravanja romske dece u škole ili odeljenja za mentalno zaostale učenike.

Vlada određene države bi možda mogla da razmotri pružanje podrške predškolskim programima koji pomažu da se romska deca pripreme za osnovnu školu, kao i programima ohrabrivanja koji pružaju odgovarajuću podršku romskoj deci tokom pohađanja redovnih škola. Vlada treba da svoje programe koji bi obezbedili da troškovi obroka, udžbenika, i slični izdaci vezani za obrazovanje budu pokriveni za decu čiji roditelji ne mogu da priušte plačanje ovih troškova.

PREPORUKE I ZAKLJUČCI:

Romski jezik treba da bude uveden kao predmet u škole koje se nalaze u opštinama sa velikim brojem romskog stanovništva.

Udžbenici na romskom jeziku se moraju koristiti gde god ima velika koncentracija romskih učenika.

Kultura i istorija Roma treba da budu sastavni deo opšteg nastavnog plana i programa tako da svi učenici mogu da steknu bolje razumevanje romskih zajednica.

Međunarodne organizacije treba da pomažu romske zajednice da uspostave dijalog sa kompetentnim vlastima za obrazovanje o načinu na koji će se boriti protiv sistematske diskriminacije Roma u obrazovnom sistemu i na koji će se efikasnije odgovoriti na potrebe romske dece koja žele da pohađaju školu.

Manjinski nacionalni sadržaji su gotovo iščezli iz nastavnih planova i manjinske zajednice nemaju uticaj na te planove i programe ni kada su u pitanju predmeti kao što su istorija, muzičko i likovno obrazovanje.

Obrazovanje je najvažniji faktor koji omogućava da nacionalne manjine opstaju i da se razvijaju. Ono što najviše brine nacionalne manjine je pitanje do kad će se jezik manjine učiti u školama, gimnazijama, visokoškolskim ustanovama. Ovo je oblast gde vlast ima obavezu da planira što je dugoročnije moguće unapred. Obrazovanje nije samo pitanje jezika., nego i pitanje prava da se uči i bude učen na jeziku manjina.

Čl. 14. stav 1.Okvirne konvencije glasi: ,, Ugovornice se obavezuju da priznaju pravo svakog pripadnika/ce nacionalne manjine da uči svoj manjinski jezik”. To je pravo koje zavisi od pripadnika manjina, oni nemaju pravo koje zavisi od pripadnika manjina, oni nemaju pravo da traže od države učitelje ili udžbenike. Ovde samo postoji dužnost države da se ne meša.

Konvencija nameće mnogo uslova, i obaveza je države da ih ispuni što je moguće više i u dobroj veri. Mnogi problemi javljaju se u vezi sa udžbenicima, jer države, što je posebno izraženo u zemljama bivšeg istočnog bloka, nisu u stanju da ih finansiraju. Zato je teško zemljama sa finansijskim teškoćama da na ovom planu ispune ono što se od njih očekuje. Ali, ako to ne učinite, ako se manjinski jezici ne mogu učiti u školama, onda imamo sprovođenje asimilacije, jer manjinski jezik ne može preživeti ako mladi ne mogu učiti i biti učeni na maternjem jeziku. Ovo je oblast gde država može uspešno sarađivati sa Savetodavnim komitetom, preuzeti iskustvo koje on sistematizuje u svom radu, što može biti od velike pomoći. Države moraju imati dobro i snažno zakonodavstvo, koje će usvojiti osnovne crte Konvencije, i vrlo usku saradnju sa Savetom Evrope i Savetodavnim Komitetom.

Bajram Haliti, glavni i odgovorni urednik

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

*