STRADANJE ROMA ZA VREME DRUGOG SVETSKOG RATA

STRADANJE ROMA ZA VREME DRUGOG SVETSKOG RATA

Italija KonferencijaDame i gospodo, vrlo uvažene kolege novinari, osećam potrebu da se na početku mog izlaganja kao pravnik, novinar, publicista i etičar zahvalim pre svega ERIU – po čijem sam pozivu pozvan da kao predsednik ,,Novinsko-informativne agencije Roma“ svojim razmišljanjima na temu ,,Istrebljivanje Roma i Sinta i današnje netolerancije” naznačim svoju zamišljenost nad istorijskim bivstvovanjem romskog naroda koji je u današnjem svetu, valjda, znan najviše po velikim žrtvama i patnjama za slobodu koje tvrde idejnu bit romske kolektivne duhovnosti i morala. Te odrednice su i učinile romski narod istorijskim narodom u hegelovskom značenju te sintagme, a tragičnim narodom u mom razumevanju ljudske sudbine.

Tema mog referata je obaveštavanje o zločinima genocida nad Romima za vreme Drugog svetskog rata.

Prelazeći iz jednog u drugi krug pakla, Romi su u vreme fašizma bili suočeni sa potpunim uništenjem. Drugi svetski rat je doneo Romima najveće nevolje koje istorija beleži o ovom narodu. Hitler je smatrao postojanje Roma najvećom uvredom rasnog ideala.

Kao pravnik, novinar, književnik i etičar godinama sam se suočavao sa pitanjem Teodora Adorna da li je posle Aušvica uopšte moguće pisati pesme ili priče? Pitao sam se da li u svojim javnim nastupima treba da se služim rečima koje bi kod čitalaca izazvale suze.

Kojim rečima da opišem mladim generacijama bol ciganske majke kojoj su iz ruku istrgli dete i bacili ga među one koji su određeni za gasnu komoru? Može li se taj zadah koji se širi iz vagona u kojem su nedelju dana mrtvi stajali među živima i nisu mogli pasti samo zato što nije bilo prostora dočarati tako da se čoveku počne povračati? Može li neko pojmiti da se u užas živih zbog još jedne smrti uvek nesvesno uvlačila i doza zadovoljstva: jedan manje u baraci, njegovo hrkanje neće više ostalima ometati san? Mogu li jednom čoveku dočarati šta sam osećao dok sam pisao stihove o stradanjima Roma pred zidom smrti Aušvica i stajao u uglu sobe u kojoj su već ležale stotine mrtvih i u kojoj bih za neki minut ležao i ja da egzekuciju nije prekinuo san?

Tema mog izlaganja je ,,Stradanje Roma u Jasenovcu”. Početkom juna 1942. počeli su u logor II pristizati veliki transporti Cigana, dovoženi u sam logor u kompozicijama voza, koji su bili sastavljani od 20-50 vagona, a koje su kompozicije dolazile industrijskim kolosekom do pred sam logor, gde je vršen istovar.. Prilikom dolaska tih transporta Cigana osnovan je i novi logor unutar logora III, nazvan službeno 3C, koji je bio smešten unutar samog logora III, isto talko ogradjen bodljikavom žicom, a koji je mogao biti veličine 30 x 60 metara.

U tim krvavim danima zverskog progona Roma sa svih strana u NDH dolazili su neprekidno plombirani vagoni i celi vlakovi krcati Ciganima. Od marta do konca 1942. godine logor III bio je prepun zatočenih muškaraca, žena i dece, koje su ustaše dovodili u velikim grupama radi likvidacije. ,,Ustaše su u prvom redu pokupili po celoj tzv. NDH sve Cigane i Ciganke, na broju oko 80.000 te ih doprineli u Jasenovac. Sve su te Cigane smestili na ledinama, koje se nalaze izme|u stare žice i velikog zida u severoistočnom području logora. Prostor su gradili posebnom žicom, i postavili jake straže, te ga prozvali logorom III-C, jer su tu u prvo vreme boravili samo Cigani, koji su ovde razapeli svoje šatore, ili su ležali pod vedrim nebom, goli, gladni i bosi, po suncu i kiši. Hrana im je bila još gora od hrane ostalih zatočenika, a ustaše su ih s naročitim užitkom tukli i bičevali te selili da se međusobno mlate i ubijaju. Noću su ih vodili po partijama u Gradinu, primoravali ih da sami sebi kopaju grobove, te ih zatim maljem ili čekićem dotukli i bacali u rake. Tako su ustaše likvidarali kroz nekoliko meseci sve Cigane i Ciganke, mlado i staro.

Jasenovac je usitinu grobnicom ciganskog naroda u NDH. Danas u njemu skoro nema uopšte Cigana. U Gradini imade još nekojih petnaestak ličkih Cigana, katolika, koji vrše zajedno sa ustašama ubijanja i koji su ustavri zamjenili grupu ,, D”.

Drugi svetski rat Romima je doneo najveće nevolje koje beleži istorija o ovom narodu. U funkciji rasističko-fašističke teorije ,,čiste rase” Romi se proganjaju gore nego zveri. Odvode ih u koncentracione logore, ubijaju-streljaju ili uništavaju u plinskim komorama. ,,Cigani su niža rasa, lutajuća, nomadska, prljava i lopovska banda koju treba u interesu higijene više rase likvidirati, potpuno uništiti”. To je jedna od tačaka nacio-fašističkog zločinačkog plana istrebljenja Roma. Stravičnu bestijalnost fašizma potvrđuje više od 80.000 -120.000 Roma koji su završili život u logorima  Pavelićevog  Trećeg Rajha.

I u Paveličevoj NDH išlo se za potpunom likvidacijom Roma. Sve je učinjenio da se do kraja satiru i zbrišu s lica zemlje. U zverstvima i po sadizmu prema Romima ustaše su gotovo nadmašili svoje naciofašističke gospodare. Nekadašnji logor Jasenovac strašno je svedočanstvo grozna optužba. To je jedno od najvećih stratišta Roma, i to ne samo u bivvšoj SFRJ. Uštice i Gradina mesta su strave i užasa. Tu su Ustaše nemilice noževima klali, a lopatama, sekirama i maljevima ubijali nedužne Rome. Tu su na zverski način mučili romske žene, tu su živu pokopali romsku decu. Muškarce, žene i decu klali su noževima, bradvama, sekirama ubijali, čekićima, streljali i pekli na roštilju, spaljivali u krematorijumima, žive kuvali u kotlovima i pravili od njih sapun, vešali i satirali glađu, žeđu i hladnoćom.

Fašizam i nacizam su isuviše naneli zla čovečanstvu da bi lako i brzo mogli biti zaboravljeni. Ta zla i ne smeju biti zaboravljena! Podsećanje na njih, kao najmračniji deo nove ljudske istorije u interesu je svih naroda i društava sveta. To je u interesu naroda i onih zemalja na čijem je tlu fašizam ponikao kao ideologija i kao oblik vladavine. Ne zbog toga da bi bezgranično nosili hipoteku i kompleks krivice, koja se, uostalom, ne može pripisivati ni delu savremenika fašizma a kamoli budućim generacijama, već zbog toga da bi se sa ostalim narodima solidarno borili za potpunmo iskorenjivanje starog i svakog novog fašizma i nacizma kao zajedničkog neprijatelja. Ovo utoliko pre i više što ideologija fašizma i nacizma ne samo da ni izdaleka nije potisnuta iz svesti pojedinaca, grupa i čitavih slojeva, kao njihovo idejno i političko opredeljenje, već što ta ideologija odavno nalazi svoje oživotvorenje u organizovanju i aktivnosti svojih starih i novih pristalica.

Ustaše su na svom paničnom begu iz Jasenovca krajem 1945. spalili ili uništili sav materijal, koji bi mogao pružiti statističke podatke, da se utvrdi, koliko je zatočenika stradalo u Jasenovcu.

Tako su uništeni svi registri, imenici, kartoteke, knjige o ekonomiji, kao i svi službeni akti, koji bi nam, i ako su se – prema iskazu svjedoka – vodili netačno, neuredno i nesistematski, ipak mogli pružiti izvjesne podatke.

Nije stoga moguće da se odgovori na pitanje, koliko je žrtava stradalo u Jasenovcu. Ima vrlo malo zatočenika, koji su bili u logoru neko vreme i koji su pušteni na slobodu, a nema ih ni stotina, kojima je uspelo da se u zadnji čas probiju iz logora.

Istaknuto je ranije, da su ustaše upućivali u jasenovački logor zatočenike na rad, istaknuto je i to, da su tamo stizali mnogi transporti muškaraca, žena i dece, koje su ustaše ili uveli u logor, i tamo ih noću likvidirali, ili ih pobili negde u okolini Jasenovca, a da ih uopće nisu ni uveli u logor.

Najžešći su ustaški teror i klanje bili u god. 1941. i 1942. Cela god. 1943. i polovica 1944. protekla je u znaku relativnog zatišja, što znači da se masovni pokolji nad zatočenicima nisu vršili tako često i u tolikom opsegu, kao što su se vršili pre i posle toga vremena. Od 1944. do 1945. dolaze opet veliki transporti u Jasenovac i likvidacije se u masama ponavljaju.

Zatočenici koji su bili u logoru prve ili četvrte godine navode vrlo visoke brojke žrtava, dok je po iskazima onih, koji su bili zatočeni treće godine ustaškog zločinačkog terora u Jasenovcu, broj žrtava manji.

Navodimo niže nekih pedesetak masovnih zločina, koje su ustaše počinili u Jasenovcu, pa ako broju žrtava, koje su stradale kod tih pokolja, pribrojimo one zatočenike, koji su stradali pojedinačno, dobit ćemo cifru od oko 500-600.000.

Kako je istaknuto, nikada se neće moći utvrditi točan broj žrtava, koje je progutao Jasenovac, ali na osnovu svih ispitivanja, koja je provela Zemaljska komisija, može se zaključiti, da gornji broj odgovara stvarnosti.

Niti jedan zločinac nije u historiji poklao desetinu jednog naroda, kao što je to učinio Ante Pavelić nad svojim vlastitim narodom.

Romske žrtve genocida nisu obeštećene. Niko nije izračunao koliko je danas manje Roma kao posledica zločina genocida.

Aušvic i Jasenovac večna opomena. O njima treba pisati, govoriti, snimati filmove. Ne da bi se ljudi zastrašivali, nego da se nacizam ne zaboravi i da opomene na opasnost koja svetu preti od rastućeg nacizma.

Na osnovu utvrđenih činjenica, očevidaca, svedoka, istorijskih i pravnih dokumenata, neosporno je da je u toku Drugog svetskog rata izvršen zločin genocida nad Romima.

Ono što je danas neophodno uraditi je:

  • Da se obezbedi program izdavačke delatnosti u cilju obaveštavanja javnosti o zločinima genocida nad Romima;
  • Poseban značaj ima izdavanje knjiga na stranim jezicima – na prvom mestu engleskom – u cilju obaveštavanja međunardne javnosti;
  • Da se na jedno mesto sakupi sva raspoloživa dokumentacija o stradanjima Roma u Drugom svetskom ratu, a posebno žrtava genocida;
  • Da se zatraži od Evropskog Saveta u Strazburu da omogući sakupljanje sve građe o genocidu u jednom centru;
  • Da se zahteva od Evropskog Saveta u Strazburu pokretanje zvanične inicijative za otvaranje svih arhiva u zemljama u kojima se dešavao genocid nad nevinim žrtvama, a to znači i nad Romima;
  • Da se zatraže od Evropskog Saveta u Strazburu novčana sredstva za rad na prikupljanju materijala. Istinu možemo kazati jedino pozivanjem na određenu građu i dokumenta;
  • Da se formira jedna tehnički savremeno opremljena institucija sa ekipama istraživača koje bi mogle organizovano i sitemastki pregledati sve fondove građe, uključujući tu i spiskove komisija za utvrđivanje zločina okupatora i njihovih pomagača, zatim razne publikacije, monografije, zbornike i drugu ratnu literaturu;
  • Da se osnuje centar za genocid, čime bi se dobilo mesto iz koga će kasnije izrasti muzej sa personalom koga će materijalno i informacijama pomagati svi zainteresovani;
  • Hiljade đaka iz raznih škola širom sveta treba slati u obilazak koncentracionih logora u Poljskoj, Nemačkoj i Hrvatskoj;
  • Da nastojimo da vaspitavamo romsku decu da nikad ne zaborave našu prošlost;
  • Prilikom popisa žrtava treba tražiti savete od Jevreja da nas nauče kako su taj posao obavili. Romi moraju da shvate da je to njihov sveti posao – sačuvati i proučiti važne arhive za vreme rata i neposredno nakon njega – da bi uopšte mogli da nastave da žive i da bi znali bilo šta o sebi. Moraju se ustanoviti autentične činjenice o tome ko je ubijao, zašto je ubio, i koga je ubijao. Izjave prebeglih se trebaju sakupiti, pregledno zabeležiti i objaviti;
  • U svim dokumentima i svedočenjima tragati za imenima i prezimenima ubijenih i imenima i prezimena onih koji su ubijali;Prilikom popisa treba ići od sela do sela, popisati svako mesto i sve one koji su na ovaj ili onaj način poginuli;
  • Komisjjski treba ustanoviti gde se nalaze podaci o žrtvama. Zatim treba skinuti embargo sa podataka i utvrditi da li su podaci nedovoljni ili ima neidentifikovanih izvora podataka, i isto tako izvršiti obradu podataka. Na taj način bi smo prekinuli proizvoljna nagađanja o ciframa stradalih i njihovu zloupotrebu;
  • Potrebno je napraviti „bazu podataka“ o žrtvama genocida sa imenom i prezimenom žrtava koristeći svaremenu kompjutersku tehnologiju.
  • Utvrdjivanje broja žrtava genocida u Drugom svetskom ratu treba da bude osnov za postavljanje zahteva  za punu odštetu romskih žrtava genocida,
  • Potrebno je postaviti pitanje: ko je odgovoran što je bez dokumentacije u ime Evrope proglašeno 240.000 Roma stradalih u Drugom svetskom ratu?
  • Da se uputi zahtev Evropskom Savetu u Strazburu da se najhitnije formira stručna komisija u kojoj bi bili istoričari, naučnici, novinari, stručnjaci, filozofi, itd;
  • Tražiti spisak ubijenih Roma na teritoriji Hrvatske, Nemačke, Poljske, Francuske i svih drugih zemalja gde se odigrao genocid nad Romima.
  • Treba proveriti da li u Los Anđelesu i najvećem federalnom muzeju SAD u Vašingtonu ima materijala o genocidu nad Romima;
  • Potrebno je uputiti apel Vladi SAD da otvori arhive ABVERA i GESTAPO-a koji su još uvek pod embargom u SAD;
  • U Ujedinjenim Nacijama u Njujorku, u čijim arhivama se nalazi dokumentacija o nacističkim logorima u okupiranoj Evropi tokom Drugog svetskog rata ustaški logor smrti Jasenovac nije ni zabeležen. Zato treba preduzeti mere da se to najhitnije učini;
  • U svim gradovima bivše Jugoslavije treba podići spomen obeležje u znak sećanja na sve stradale žrtve fašizma u toku Drugog svetskog rata, kao što je već uradio veliki broj evropskih zemalja;
  • Treba organizovati muzejske postavke radi upoznavanja šire javnosti o izvršenim zločinima u periodu 1941-1945;
  • Treba formirati komisiju za istinu o jasenovačkom sistemu logora za istrebljenje Roma, Srba, Jevreja i  pripadnika drugih naroda;
  • Preporučuti hitno istraživanje područja Uštica u Hrvatskoj  gde se nalaze masovne grobnice vise od 12.000 Roma i pripadnika drugih naroda;
  • Potrebno je permanentno osuđivati minimiziranje broja pogubljenih Roma putem medija, publikacija i lažnog predstavljanja jasenovačkog logora u novoj postavci Muzeja u Jasenovcu;
  • Međunarodna komisija o Jasenovcu treba da se sastaje najmanje dva puta godišnje;
  • Zahtev da se o genocidu nad Romima koje su počinile države Trećeg Rajha nad Romima u logorima smrti raspravlja u Američkom Kongresu i da se donesu odgovarajući zaključci treba podržati svim snagama.

Svi mi koji želimo da živimo u društvu koje se odlikuje humanim vrednostima, demokratijom i ravnopravnošću svih ljudi, moramo da ustanemo protiv ideologije nasilja i uspostavimo mostove saradnje i tolerancije. Nemožemo mirno i ćutke da gledamo kako se ideje nacizma opet šire i kako se njihovi zločini poriču. Ko zaboravi istoriju, taj rizikuje da je ponovi.

I na kraju, predlažem da ova Konferencija podrži ove predloge i sačini Deklaraciju koja će biti usvojena na kraju zasedanja i istu prosledi:

  • Ban Ki-moonu, generalnom sekretaru UN-a;
  • Stalnim članicama Saveta bezbednosti UN:
  • Baraku Obami, predsedniku SAD;
  • Dmitriju Anatoljeviču Medvedevu, predsedniku Ruske Federacije;
  • Hu Đintaou, predsedniku Kine;
  • Nikolasu Sarkoziju, predsedniku Francuske;

Evropskim zvaničnicima:

  • Mevlütu Çavusoglu, predsedniku Parlamentarne Skupštine Saveta Evrope;
  • Thorbjornu Jaglandu, generalnom sekretaru Saveta Evrope;
  • Jeržiju Buzeku, predsedniku Evropskog Parlamenta;
  • Thomasu Hammarbergu, komesaru za ljudska prava Saveta Evropa;
  • Gabrielli Habtomu, generalnom sekretaru Komiteta za eliminaciju rasne diskriminacije.

Međunarodnim organizacijama:

  • Evropskoj kancelariji za informisanje Roma (ERIO);
  • Evropskom centru za prava Roma (ERRC);
  • Institutu za otvoreno društvo (OSI);
  • Projektu za etničke odnose (PER);
  • Evropskom komitetu za socijalna prava (ECSR);
  • Nadzornom komitetu za obrazovanje (CDED);
  • Komitetu eksperata za probleme vezane za zaštitu nacionalnih manjina (DH-MIN);
  • Savetodavnom komitetu Okvirne konvencije o zaštiti nacionalnih manjina;
  • Komitetu eksperata Evropske povelje o regionalnim i manjinskim jezicima;
  • Međunarodnoj organizaciji za migracije (IOM);
  • Organizaciji za evropsku bezbednost i saradnju / Kancelariji za demokratske institucije i ljudska prava (OSCE/ODIHR);
  • Razvojnom programu Ujedinjenih Nacija (UNDP);
  • Visokom komesaru Ujedinjenih Nacija za izbeglice (UNHCR);
  • Svetskoj Banci

U Torinu,

19.12.2012. god.

Bajram Haliti, glavni i odgovorni urednik

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

*