TRI I PO MILIONA ROMA ZA JEDAN ZABORAVLJENI HOLOKAUST

TRI I PO MILIONA ROMA ZA JEDAN ZABORAVLJENI HOLOKAUST

Povodom Međunarodnog dana sećanja na žrtve Holokausta predsednik “Novinsko-informativne agencije Roma” Bajram Haliti je izjavio:

Današnji dan, 27, januar obeležava se kao Međunarodni dan sećanja na žrtve holokausta. Generalna skupština Ujedinjenih naroda 2005. godine donela je zvaničnu rezoluciju o obeležavanju Međunarodnog dana sećanja na žrtve holokausta.

Rezolucija apeluje na sve članice Ujedinjenih naroda da poštuju sećanje na žrtve Holokausta i ohrabruje razvoj obrazovnih programa o istoriji Holokausta, čime se želi pokazati odlučnost da se pomogne u spječavanju čina genocida u budućnosti.

Prelazeći iz jednog u drugi krug pakla, Romi su u vreme fašizma bili suočeni sa potpunim uništenjem. Drugi svetski rat Romima je doneo najveće nevolje koje beleži istorija o ovom narodu. Hitler je smatrao postojanje Roma najvećom uvredom rasnog ideala.

Progonu Roma u Nemačkoj, i u ostalom u celoj Evropi, prethodilo je nacističko preuzimanje vlasti 1933. godine. Policija u Bavarskoj, Nemačka, vodila je centralnu evidenciju Roma još od 1899. g. a kasnije je osnovala komisiju za koordiniranje policijskih akcija protiv Roma u Minhenu. Godine 1933. policija u Nemačkoj je započela sa rigoroznijim primenjivanjem pre-nacističkog zakonodavstva protiv onih koji su sledili životni stil označen sa ,,Ciganski”. Nacisti su takve ljude tretirali kao rasno ,,nepoželjne” i sprovodili su sistematske mere progona Roma.

Nakon što su nacisti odlučili da su Romi imali strane krvi, jedna od njihovih glavnih preokupacija je bilo sistematsko identifikovanje svih Roma. Definicija ,,Roma” je bila suštinska da bi se preduzelo sistematsko proganjanje. Klasifikovanje ko je bio Jevrejin je u ovom smislu bilo lakše jer su knjige koje su vodile verske zajednice bile već dostupne državi. Romi u Nemačkoj su vekovima bili Hrišćani, tako da su crkvene knjige bile beskorisne u odredjivanju romskog porekla.

Nacisti su se okrenuli rasnoj higijeni i tražili da odrede ko je bio Rom zasnovano na fizičkim karakteristikama. Dr Robert Riter, dečji psiholog na univerzitetu Tjubingen (Tuebingen), postao je centralna figura u studiranju Roma. Njegova specijalnost je bila kriminalistička biologija: to jest, ideja da je kriminalističko ponašanje genetski odredjeno. 1936. godine, Riter je postao direktor Centra za istraživanje rasne higijene i demografske biologije u Ministarstvu Zdravlja i započeo je rasnu studiju o Romima. Riter je preuzeo da po rasnom tipu locira i klasifikuje procenjenih 30.000 Roma i klasifikuje procenjenih 30.000 Roma koji žive u Nemačkoj. Riter je izveo medicinska i antropološka ispitivanja u pokušaju da klasifikuje Rome. Uprkos Riterovim sosptvenim naučnim tvrdnjama, njegovi timovi su pribegli intervjuisanju Roma da bi odredili i evidentirali njihovu genealogiju. Riterovi ljudi koji su intervjuisali pretili su svojim subjektima hapšenjem i zatvorom u koncentracionim logorima ako ne identifikuju svoje rodjake i njihovo poslednje boravište. Na taj način, Riter je ustanovio registar svih Roma koji su tada živeli u Nemačkoj.

U zaključku njegove studije, Riter je tvrdio da su Romi, potičući iz Indije, nekada bili Arijevci ali da su se onda pokvarili mešajući se sa manjim nacijama tokom svoje duge migracije. Riter je procenio da su neki 90 od sto svih Roma mešovite krvi te sledstveno tome nosioci ,,degenerisane krvi” i kriminalnih karakteristika. Zbog toga što su navodno predtsavljali opasnost, Riter je preporučio da se oni nasilno sterilizuju. Preostali deo čistokrvnih Roma, Riter je tvrdio, treba da se smesti u rezervat i da se dalje izučava. U parksi, mala je razlika postojala izmedju Riterovih takozvanih čistokrvnih i Roma sa pomešanom krvi. Oni su svi postali predmet nacističke politike  progona, a kasnije, masovnog ubijanja.

1936. godine, Nacisti su centralizovali svu političku vlast u Nemačkoj pod Hajnrih Himlerom, šefom SS-a i šefom nemačke policije. Shodno tome, politika prema Romima je takodje centralizovana. U Berlinu, Himler je osnovao Centralni Ured Rajha za suzbijanje ciganske smetnje. Ova agencija je preuzela i proširila birokratske mere da se Romi sistematski proganjaju.

Jedna od prvih odluka agencije bila je da se Romi podvrgnu rasnim zakonima. Nakon 1936 godine, Romi su podvrgnuti Ninberškim zakonima.  Zakonu o prevenciji nasledno bolesnog potomstva, i Zakonu protiv opasnih kriminalaca iz navike. Romi koji su postali predmet pažnje države bili su podvrgnuti nasilnoj sterilizaciji.

Brzo nakon otvaranja Olimpijskih igara 1936. godine, u Berlinu, policija je naredila hapšenje i nasilno premeštanje svih Roma iz Velikog Berlina u Marcan, otvoreno polje locirano blizu groblja i deponije za otpatke u istočnom Berlinu. Policija je opkolila sve romske privremene kampove i transportovala stanovnike i njihove vagone u Marcan. Hapšenja su započela u 4 sata ujutru 16. jula 1936. godine. Uniformisana policija je čuvala kamp, ograničilia slobodno kretanje u i iz kampa. Mnogi od 600 uhapšenih Roma nastavilo je da ide svaki dan na posao, ali se od njih zahtevalo da se vrate svake večeri. Kasnije, oni su morali da prisilno rade u fabrikama oružja.

U celoj Nemačkoj, i lokalni gradjani i lokalni milicijski odredi počeli su da silom primoravaju Rome u opštinske kampove. Kasnije, ovi kampovi su prerasli u koncetracione logore za Rome. Neki od njih su čak, prekvalifikovani kao zvanični koncentracioni logori. Marcan i logori za Cigane (Zigeunerlager) koje su nacisti osnovali u drugim gradovima izmedju 1935. i 1938. godine bili su preliminarna faza na putu ka genocidu. Muškarci iz Macarna, na primer, slati su u Saksenhauzen 1938. godine a njihove porodice su deportovane u Aušvic. 1943 godine.

Pojedinci Romi su takodje hapšeni kao ,,asocijalni” ili ,, kriminalci po navici” i slati u koncentracione logore. Skoro svaki koncentracioni logor u Nemačkoj imao je romske zatvorenike.

U Logorima, svi zatvorenici su nosili obeležja raznih oblika i boja, koji su ih identifikovali po kategoriji zatvorenika. Romi su nosili crne trouglaste zakrpe, simbol za  ,,asocijalne” ili zelene, simbol za ,,profesionalne kriminalce”. Obeležja su ponekad uključivala slovo ,,Z” za ,,Zigeuner”, nemačka reč za Ciganina.

Romi (Cigani) su bili medju grupama izdvojenih za progon od strane nacističkog re`ima i njegovih saveznika. I u Rajhu (Nemačka, Austrija i protektorat Bohemije i Moravije) i na teritorijama izvan Rajha (predratne granice).  Romi su bili podvrgnuti i interniranju i deportovanju na prisilni rad i u logore za zatiranje. Sudbina Roma je blisko naporedna sa onom Jevreja. Nacisti su izučavali ,,rasne” karakteristike Roma i zaključili da vešinu treba smatrati mešancima – Mischlinge (delom Arijevci, delom Romi). Nirnberški Zakoni primenjeni su na Rome. Kroz medicinska i antropološka ispitivanja, tamničenja i strerilizaciju. Nacisti su težili da spreče Rome da se mešaju sa ostalim ljudima ,,nemačke krvi”. U očima nacista, Romi su bili ,,asocijalni” i nisu se uklapali u vrstu društva koje su nacisti trebali da izgrade. Nacisti su zatvarali hiljade Roma u koncentracione logore Bergen-Belsenu, Saksenhauzenu, Buhenvaldu, Dahau, Mauthauzenu i Ravensbriku. Romi su internirani i ubijani od strane Ustaša (hrvtaskih fašista) u koncentracionom logoru u Jasenovcu. Najmanje 23.000 Roma je bilo registrovano kao zatvorenici u Aušvic-Birkenau, gde je sagradjen specijalni logor da primi romske zatvorenike, koji su nastavili da žive zajedno kao porodice. U leto 1944. godine, porodični logor u Aušvic-Birkenau, gde je sagradjen specijalni logor da primi romske zatvorenike, koji su nastavili da žive zajedno kao poropdice. U leto 1944. godine, porodični logor u Aušvic_ Birkenau (B-II-e) bio je ,, likvidiran”. Svi muškarci, žene i deca poslati su u gasne komore. Pet hiljada Roma je transportovano iz Lodža u logor za zatiranje Helmno, gde su usmrćeni gasom u logorima za zatiranje u Belzecu, Sobiboru i Treblinki. Einsatzgruppen (mobilni ubojiti vagoni) ubili su desetine hiljada Roma na Istoku. U Babi Jaru i drugim mestima gde su bili masakrirani. Nacistički doktori su koristili Romske zatvorenike za medicinske eksperimente. Romska deca su podvrgavana brutalnim i nehumanim ,,medicinskim ispitivanjima” od strane dr Jozefa Mengelea u Aušvicu. Profesor Karl Klauberg je vodio eksperimente za sterilizaciju na jevrejskim i romkskim `enama u ravensbriku i Aušvicu. Profesor Oto Bikenbah je vodio eksperimente sa otrovnim gasom na romskim zatvorenicima u Nacvajler-Struthof logoru a profesor Verner Fišer i Dr Karl Georg Hornek su vodili svakojake eksperimente na Romima u Saksenhauzen logoru. Ne zna se koliko je Roma umrlo kao posledica svih pseudo-naučnih eksperimenata. Niti se tačno zna koliko je Roma poginulo u holokaustu. Nacisti i njihovi saveznici su ubili verovatno izmedju 200.000 i 500.000 od procenjenih milion Roma koji su živeli u Evropi. U Jugoslaviji su samo Ustaše ubile od 50.000 do 80.000 Roma.

Romi su bili medju grupacijama izdvojenih na rasnim osnovama za progon od strane nacističkog režima i većine njegovih saveznika.

Nacisti su smatrali Rome za ,,rasno inferione”, a sudbina Roma je bila ista kao i jevrejska. Romi su bili podvrgnuti internaciji, prislnom radu i masakru. Takodje su deportovani u logore za zatiranje. Einsatzgruppen (mobilni ubojiti vagoni) su ubili desetine hiljada Roma u istočnim teritorijama koje je nemačka okupirala. Dalje, hiljade je ubijeno u logorima za zatiranje u Aušvic-Birkenau, Helmnu, Belzecu, Sobiboru i Treblinki. Nacisti su takodje tamničili hiljade Roma u koncentracionim logorima u Bergen-Belzenu, Saksenhauzenu, Buhenvaldu, Dahau, Mauthauzenu i Ravensbriku u Nemačkoj.

21. septembra 1939. godine, Rajnhard Hajdrih, šef glavnog ureda bezbednosti Rajha, susreo se sa zvaničnicima Bezbednosne policije (Sipo) i Bezbednosne slu`be (SD) u Berlinu. Odlučio je da deportuje 30.000 nemačkih i austrisjkih Roma na istok-iz Velikog Nemačkog Rajha u Generalguverment, teritoriju unutar okupirane od Nemaca Poljske. Ovaj plan je propao na protivljenje Hans Franka, nacističkog generalnog guvernera okupirane Poljske, i zbog odluke da se prioritet da deportovanju Jevreja iz Nemačke.

Nekoliko deportovanja Roma je medjutim ipak izvršeno. Oko 2500 Roma je bilo deportovano u Poljsku u aprilu i maju 1940. godine. Većina njih je bila izgladnela i izrabljena do smrti. Oni koji bi se razboleli ili postali sakati ubijani su. Jo{ 5000 Roma je bilo deportovano iz Lodža, gde su držani na zasebnoj teritoriji unutar geta Lodž. Oni koji su preživeli u Lodž getu su kasnije deportovani iz geta u logor za zatiranje u Helmnu, gde su ubijani u gasnim vagonima.

U pripremanju za njihovo krajnje deportovanje iz Nemačke, svi Romi su zatvoreni u logore (Zigeunerlager). Suspenzijom deportovanja Roma 1940. godine, ovi logori su bili obori za dugoročno držanje Roma. Marcan u Berlinu zajedno sa Lakenbahom i Salcburgom u Austriji bili su neki od najgorih ovakvih logora. Stotine Roma je umrlo kao posledica užasnih uslova.  Lokalni Nemci su se stalno žalili na logore, zahtevajući deportovanje Roma koji su tamo internirani da bi ,,zaštitili javni moral i bezbednost).. Lokalna policija je koristila ove žalbe da zvanično apeluje Himleru za nastavljanje deportovanja Roma ka Istoku.

Decembra 1942. godine, Himler je potpisao glavni nalog za deportovanje svih Roma u Nemačkoj. Iako je Himler dozvolio odredjene izuzetke od deportovanja, to je često bilo ignorisano na lokalnom nivou. Čak su i vojnici u nemačkoj armiji (Wehrmacht) koji su bili na odsustvu bili zatvarni i deportovani kao Romi.

Romi u Nemačkoj su bili deportovani u Aušvic, gde je specijalni logoir bio odredjen za njih u Aušvic-Birkenau- (Ciganski porodični logor). Cele porodice su zajedno bile utamničene. Blizanci i patuljci su, medjutim, bili izdvajani i podvrgavani pseudonaučnim medicinskim eksperimentima koje je vodio SS kapetan doktor Jozef Mengele. Drugi Romi su bili korišćeni protiv svoje volje u eksperimentima zamrzavanja koje je sponzorisalo nemačko ratno vazduhoplovstvo (Lftwaffe). Nacistički doktori su takodje koristili romske zatvorenike za medicinske eksperimente u logorima u Ravensbriku, Nacvajler-Struthofu, i Saksenhauzenu. ,,Ciganski porodični logor” u Aušvicu bio je izrešetan epidemijama-tifusom, velikim boginjama i dizenterijom-što je ozbiljno redukovalo stanovništvo logora. U maju 1944. godine Nemci su odlučili da likvidiraju logor. Kada je SS opkolilo logor, nai{li su na Rome naoružane čeličnim cevima i slično. Nemci su se povukli i odložili likvidaciju. Kasnije istog meseca, SS je prebacio oko 1500 Roma koji su još bili sposobni za rad van porodičnog logora. Još skoro 1500 je prebačeno u avgustu. Preostali deo Roma, njih oko 3000, je ubijeno. Najmanje 19.000 od 23.000 Roma koji su bili poslati u Aušvic je tamo i umrlo.

Na teritorijama Evrope koje je Nemačka okupirala, sudbina Roma je varirala od zemlje do zemlje, u zavisnosti od lokalnih okolnosti. Nacisti su generalno internirali Rome a kasnije ih deportovali u Nemačku ili Poljsku koristeći ih kao prisilnu radnu snagu ili da bi ih ubili. Mnogo Roma iz Poljske, Holandije, Madjarske, Italije, Jugoslavije i Albanije je bilo deportovano u logore za zatiranje i ubijeno. U baltičkim državama i na teritorijama Sovjetskog saveza pod  Nemačkom okupacijom, Einsatzgruppen ( pokretni ubojiti vagoni) su ubili Rome u isto vreme kada su ubijali jevrejske i komunističke vodje. Hiljade Roma muškaraca, žena i dece je ubijeno u ovim akcijama. Mnogi Romi su ubijeni zajedno sa Jevrejima u Babi Jaru, blizu Kijeva, na primer.

U Francuskoj, vlasti su primenjivale restriktivne mere protiv Roma čak i pre nemačke okupacije zemlje. Deportovanja Roma započela su iz okupirane Francuske ubrzo krajem decembra 1941. godine. U neokupiranoj zoni, Viki (Vichy) zvaničnici pod nazorom Ksavijer Valata (Xavier Vallat) i Ministarstva za jevrejska pitanja internirali su oko 3500 Roma. Većina njih je kasnije poslata u logore u Nemačku-poput Buhenvalda, Dahau i Ravensbrika.

Rumuni nisu primenjivali sistematsku politiku zatiranja Roma. Medjutim, 1941 i 1942. godine izmedju 20.000 i 26.000 Roma sa teritorije Bukurešta je bilo deportovano u Transnistriju, u Ukrajinu okupiranu od strane Rumunije, gde je hiljade njih umrlo od bolesti, gladi i brutalnog tretiranja. U Srbiji, u jesen 1941. godine, streljački vodovi nemačke armije ubile su skoro celokupno odraslo muško romsko stanovništvo, zajedno sa većinom odraslih muškaraca Jevreja u znak odmazde zbog ubijanja nemačkih vojnika od strane srpskih boraca otpora. U Hrvatskoj, Ustaše (hrvtaski fašisti u savezu sa Nemačkom) ubili su čak 50.000 Roma. Mnogi Romi su internirani i ubijani u koncentracionom ,logoru u Jasenovcu.

Ne zna se tačno koliko je Roma ubijeno u Holokaustu. Istoričari procenjuju da su nemci i drugi saveznici ubili izmedju 25 i 50 posto svih evropskih Roma.

Nakon rata, diskriminacija protiv Roma se nastavila kada je Savezna Republika Nemačka odlučila da su sve mere preduzete protiv Roma pre 1943. godine bile legitimne politike država i nisu bile podvrgnute restiituciji. Tamničenja, sterilizacija pa čak i deportovanje smatrani su legitimnim politikama. Dalje, bavarska krivična policija je preuzela istraživačku arhivu Roberta Ritera, uključujući i njegov registar Roma u Nemačkoj. Riter,  nacistički rasni ekspert o Romima,  zadržao je svoje akreditive i vrati se svom ranijem radu u dečjoj psihologiji. Pokušaji da se dovede dr Riter na sudjenje za saučesništvo u ubijanju Roma završilo se njegovim samoubistvom 1950. hgodine.

Nema~ki kancelar Helmut Kol je priznao činjenicu o nacističkom genocidu protiv Roma 1982. godine. Do tada, većina Roma podobna za restituciju pod nemačkim zakonom već je bila umrla.

Ne ljutite se što govorim, eto, o starim danima. Svet ponovo leži u mutnoj svetlosti apokalipse, miris krvi i prašina poslednjeg razaranja još se nisu razišli, a loboratorije i fabrike već ponovo punom parom rade da održe mir pronalaze}i oružje kojim se može razneti čitava zemaljska kugla.

Romi su narod prema kome istorija nije bila ne`na, prema kome je čak bila izuzetno surova. Bez obzira što su doživeli i proživeli mnoga izuzetno teška stanja, mnoga kontinuirana obespravljivanja, mnoga ponižavanja, progone i pogrome, ipak su ostali izrazito ponosan narod. Prelazeći iz jednog u drugi krug pakla Romi su za vreme fašizma bili suočeni sa potpunim uništenjem.

Drugi svetski rat Romima je doneo najveće nevolje koje beleži istorija o ovom narodu. Hitler je smatrao postojanje Roma najvećom uvredom rasnog ideala.

Zakonom o zaštiti nemačke krvi masovno je sprovođen genocid nad Romima.  Najpre u Nemačkoj, pa zatim u svim zemljama Evrope pod okupacijom Nemačkog Rajha. Gasne komore, ne tako daleki procesi, dekreti, odredbe, progoni, izgoni, egzekucije bez dokaza,  zločini zbog preventive i samozaštite, zatvori, geta, zabranjene zone, plinske komore Aušvica i eksperimentalni skalpeli doktora iz Aušvica, Dahau i Buhenvalda i druga mučili šta odnela su živote 3.500.000 Roma. Romi su, jednom rečju prolazili kroz Danteov pakao od Vitosa preko Jašija do Aušvica i Jasenovca.

I u Paveličevoj NDH išlo se za potpunom likvidacijom Roma. Sve je učinjeno da se do kraja satiru i zbrišu s lica zemlje. U zverstvima i po sadizmu prema Romima Ustaše su gotovo nadmašili svoje naciofašističke gospodare. Nekadašnji logor Jasenovac strašno je svedočanstvo grozna optužba. Smatra se da je u Jasenovcu ubijeno 700.000 Srba, 27.000 Jevreja i 80.000 Roma. To je jedno od najvećih stratišta Roma, i to ne samo u bivšoj SFRJ. Uštice i Gradina mesta su strave i užasa.

Genocid nad Romima prouzrokovao je u Evropi, prema nekim računicama oko tri ipo miliona žrtava. Istoričari zaboravljaju tih tri ipo miliona Roma koji su nestali u dimu krematorijuma ili lomača što su ih podigli nacisti. Međutim, to je činjenica, u većini dela koja obra|uju svet koncentracionih logora: ni retka, čak ni fraza. Tišina. Zaborav. Cigani. Nepoznato.

Romske žrtve genocida nisu obeštećene. Ceo svet zna za ubistvo šest ipo miliona Jevreja, ceo svet govori o tragediji jevrejskog naroda-malo ko govori o tragediji Roma, malo ko zna da je u logorima Trećeg Rajha stradalo i tri ipo miliona Roma.

Naših tri ipo miliona Roma u Drugom svetskom ratu nisu još oficijelno priznati od nemačke vlade. Nema nijedne službene knjige u kojoj se govori o romskom holokaustu. Recimo da je tri ipo miliona mrtvih najbliže istini, tri ipo miliona za jedan zaboravljeni holokaust.

Među drugim žrtvama nacizma bilo je daleko više od sto hiljada telesno i umno zaostalih i ,,asocijalnih’’, hiljade homoseksualaca, hiljade jehovinih svedoka, više miliona poljskih civila i ruskih ratnih zarobljenika. Ali šta znače svi ti brojevi? Toliko su ogromni da postaju apstraktni, usled čega se lako zaboravi šta oni stvarno znače. Zato treba nastojati da se shvati da iza svake brojčice u tim brojevima postoji jedno ime, jedno lice, jedna voljena osoba, jedna izgubljena budu}nost. Deca, roditelji, rođaci.

Polazeći od Uništenja u drugom svetskom ratu, treba da se pokrenu pitanja humanosti, demokratije i jednake vrednosti svih ljudi. Za sad na ovom pitanju radi jedino Švedska vlada koja je u junu 1997.godine na čelu sa predsednikom vlade Geranom Perssonom, Karlom Biltom, Olofom Johanssonom, Lars Leijonborgom, Mariannom Samuelssonovom i Alf Svenssonom pokrenula inicijativu za širok informacijski poduhvat o Uništenju pod naslovom živa istorija.

Aušvic večna opomena. O njemu treba pisati, govoriti, snimati filmove. Ne da bi se ljudi zastrašivali, nego da se nacizam ne zaboravi i da opomene na opasnost koja svetu preti od rastućeg nacizma. U taj muzej treba dovoditi i sve one koji danas žele da rehabilituju vreme nacizma, one koji tvrde da nije bilo ni logora, ni istrebljenja, one koji i 1978. godine u nekim državama drže knjižaru pod imenonm ,,Rudolf Hes’’  sa nacističkom literaturom i znamenjem, one koji tolerišu neonacističke organizacije i njihovo provokativno vršljanje na zapadu. Naravno, i one koji su omogučili da i danas u svetu na slobodi žive i razvijaju zločinačku delatnost na hiljade nacističkih zločinaca.

Fašizam i nacizam su isuviše naneli zla čovečanstvu da bi lako i brzo mogli biti zaboravljeni. Ta zla i ne smeju biti zaboravljena! Podsećanje na njih, kao najmračniji deo nove ljudske istorije u interesu je svih naroda i društava sveta. To je u interesu naroda i onih zemalja na čijem je tlu fašizam ponikao kao ideologija i kao oblik vladavine. Ne zbog toga da bi bezgranično nosili hipoteku i kompleks krivice, koja se, uostaloom, ne može pripisivati ni delu savremenika fašizma a kamoli budućim generacijama, već zbog toga da bi se sa ostalim narodima solidarno borili za potpunmo iskorenjivanje starog i svakog novog fašizma i nacizma kao zajedničkog neprijatelja. Ovo utoliko pre i više što ideologija fašizma i nacizma ne samo da ni izdaleka nije potisnuta iz svesti pojedinaca, grupa i čitavih slojeva, kao njihovo idejno i političko opredeljenje, već što ta ideologija odavno nalazi svoje oživotvorenje u organizovanju i aktivnosti svojih starih i novih pristalica.

Politika je u savremnim državama postala i sredstvo i izvor društvene promocije za pojedince, društvene grupe i cele narode. Da to nije slučaj bilo bi nemoguće objasniti činjenicu da su svi Romi bili skoro potpuno zanemarreni na Nirnberškom sudjenju, kao ni činjenicu da su oni jedini narod koji je bio podvrgnut otvorenom genocidu a koji nije dobio ratnu odštetu. Nirnberški proces kao i sve što se dogodilo u logorima smrti, predstavljalo je propuštenu šansu ne samo za Evropu već i za čitav svet da se Romi konačno priznaju kao jednaki.

Na osnovu utvrđenih  činjenica, očevidaca, svedoka, istorijskih i pravnih dokumenata, neosporno je da je u toku Drogog svetskog rata izvršen zločin genocida nad Romima.

Zato je potrebno obezbediti program izdavačke delatnosti u cilju obaveštavanja javnosti o zločinima genocida nad Romima.

Poseban značaj ima izdavanje knjiga na stranim jezicima, najpre na engleskom u cilju obaveštavanja međunardne javnosti.

Da se sakupi na jedno mesto sva raspoloživa dokumentacija o stradanjima Roma u Drugom svetskom ratu, posebno žrtava genocida,

Da se ztaraži od evropskog saveta u Strazburu da omogu}i sakupljanje sve gra|e o genocidu u jednom centru.

Da se zahteva od Evropskog saveta u Strazburu pokretanje zvanične inicijative za otvaranje svih arhiva u zemljama u kojima se dešavao genocid nad nevinim žrtvama, a to znači Romima.

Zatražiti od Evropskog Saveta u Strazburu novčana sredstva za rad na prikupljanju materijala. Istinu možemo kazati jedino pozivanjem na određenu građu i dokumenta,

Da se formira jedna institucija, tehnički savremeno opremljena sa ekipama istraživanja koje bi mogle organizovano i sitemastki pregledati sve fondove gra|e, uključujući spiskove komisija za utvrđivanje zločina okupatora i njihovih pomagača te razne publikacije, monografije, zbornike i drugu ratnu literaturu.

To nije obaveza društava gde žive Romi već i dostojan pijetet prema nevinim žrtvama i vredan prilog našoj istoriji za pouku budu}im naraštajima.

Da se osnuje centar za genocid, čime bi se dobilo mesto iz koga će kasnije izrasti muzej sa personalom koji će pomagati, materijalno i informacijama svi zainteresovani.

Pokušajmo stvoriti romski Jad Vašem poput najznačjnijeg muzeja u Jerusalimu koji bi svedočio da je romski narod jedan od najstrašnijih žrtava genocida, a biti genocidna žrtva znači biti ubijen samo zbog rodjenja u jednom narodu i jednoj veri.

Treba slati stotine đaka iz raznih škola u obilazak koncentracionih logopra u Poljskoj, Nemačkoj i Hrvatskoj.

Treba prevazići stanje nemoći koji je i prouzrokovalo progone, uništavanja, razjedinjenost i razasutost po čitavom svetu.

Treba nastojati da romsku decu vaspitavamo da nikad ne zaborave našu prošlost, prilikom popisa žrtava tražiti savete od Jevreja da nas nauče kako su taj posao obavili, Romi moraju da shvate da je to njihov sveti posao, da bi uopšte mogli da nastave da žive i da bi znali išta o sebi, sačuvati i proučiti važne arhive za vreme rata i neposredno nakon njega. Moraju se ustanoviti autentične činjenice, ko je ubijao, zašto je ubio, i koga je ubijao: Sakupiti izjave prebeglih, pregledno ukucati i objaviti.

U svim dokumentima i svedočenjima tragati za imenima i prezimenima ubijenih i iminima i prezimena onih koji su ubijali.

Prilikom popisa ići od sela do sela, popisati svako mesto i sve one koji su na ovaj ili onaj način poginuli.

Komisjski ustanoviti gde se nalaze podaci o žrtvama. Skinuti embargo sa podataka i utvrditi da li su podaci nedovoljni ili ima neidentifikovanih izvora podataka, izvršiti obradu podataka. Tako bi smo prekinuli proizvoljna nagađanja o ciframa stradalih i njihovu zloupotrebu,

Napraviti ,,bazu podataka’’ o žrtvama genocida, s imenom i prezimenom žrtava, korestići svaremenu kompjutersku tehnologiju, identifikovati žrtve i utvrditi njihov broj.

Utvrdjivanje broja žrtava genocida u Drugom svetskom ratu treba da bude osnov za postavljanje zahteva  za punu odštetu romskih žrtava genocida,

Postaviti pitanje: Ko je odgovoran što je u ime Evrope proglašeno 240.000 Roma stradalih u drugom svetsjkom ratu bez dokumentacije,

Uputiti zahtev Evropskom savetu u Strazburu da se najhitnije formira stručna komisija u kojoj bi bili istoričari, naučnici, novinari, stručnjaci, filozofi, sveštenici itd.

Tra`iti spisak ubijenih Roma na teritoriji Hrvatske, Nemačke, Poljske, Francuske i svih drugih zemalja gde se odigrao genocid nad Romima.

Proveriti da li u Los Anđelesu i najvećem federalnom muzeju SAD u Vašingtonu ima materijala o genocidu nad Romima,

Apel treba uputiti vladi SAD da otvori arhive ABVERA i GESTAPO-a koji su još uvek pod embargom u SAD.

U Ujedinjenim nacijama u Njujorku, u čijim arhivama se nalazi dokumentacija o nacističkim, logorima u okupiranoj Evropi u toku Drugogh svetskog rata, ustaški logor smrti Jasenovac nije ni zabeležen. Zato treba preduzeti mere da se to učini,.

Ustaška kriminalana teroristička organizacija nije ni na Nirnberškom sudu ni pred Jugoslovenskim sudom proglašena zločinačkom, kao što je to učinjeno sa nemačkom nacističkom partijom.

Od bitnog značaja je da na Zagrebačkom procesu ustaškom ministru Andriji Artukoviću nije suđeno za zločine genocida nad Romima, Srbima i Jevrejima što predstavlja neoprostivu nepravdu.

Treba istaći da nije utvrđen ni objektivno približan broj žrtava genocida, što predstavlja zločin, nepravdu prema nevinim žrtvama. Krivci nisu pozvani na odgovornost, pravda nije zadovoljena, na taj način je ostavljena mogućnost obnavljanja zločina genocida, što je u suprotnosti sa Međunarodnom konvencijom o sprečavanju i kažnjavanju genocida.

Romske žrtve genocida nisu obeštećene. Niko nije izračunao koliko je danas manje Roma kao posledica zločina genocida. Ceo svet zna za ubistvo šest ipo miliona Jevreja, ceo svet govori o tragediji jevrejskog naroda-malo ko govori o tragediji Roma, malo ko zna da u logorima Trećeg Rajha stradalo tri ipo miliona Roma.

Naših tri ipo miliona Roma u Drugom svetskom ratu nisu još oficijelno priznati od nemačke vlade. Nema nijedne službene knjige u kojoj se govori o romskom holokaustu. Recimo da je tri ipo miliona mrtvih najbliže istini, tri ipo miliona za jedan zaboravljeni holokaust. Istina o stradanjima naših Roma ostala je u Aušvicu.

O uništenju se mnogo zna. Postupak je odavno proučen. Put u Aušvic je počinjao propagandom mržnje radi identifikacije, diskriminacije i segregacije ljudi. Tome su usledila sakupljanja, koncentracija, deportacija i konačno fizičko uništenje u specijalno izgarađenim prostorijama. Mada nikad neće moći da bude tačno utvrđeno koliko je ljudi stradalo zbog nacističke vizije ,,rasno čiste’’ Velike Nemačke, približno okviri su poznati. Žrtve genocida bili su preko 6.500.000 miliona Jevreja, 1.200.000 Srba i 3.500.000 miliona Roma. Među drugim žrtvama nacizma bilo je daleko više od sto hiljada telesno i umno zaostalih i ,,asocijalnih’’, hiljade homoseksualaca, hiljade jehovinih svedoka, više miliona poljskih civila i ruskih ratnih zarobljenika. Ali šta znače svi ti brojevi? Toliko su ogromni da postaju apstraktni, usled čega se lako zaboravi šta oni stvarno znače. Zato treba nastojati da se shvati da iza svake brojčice u tim brojevima postoji jedno ime, jedno lice, jedna voljena osoba, jedna izgubljena budućnost. Deca, roditelji, rođaci.

Treba se posetiti da te brojke ne daju meru patnji za vreme nacizma. Među onima koji nisu bili ubijeni, na hiljade je onih koji su bili internirani u logore ili zatvore ili onih kojima je na neki drugi način bila ograničena sloboda. Mnogi su izgubili razum, što je bila posledica uskračivanja slobode, što je možda teže pogađalo nomadske Rome nego stanovništvo sa stalnim mestom boravka.

Drugi su bili prisiljeni na prinudne radove u poljoprivredi, u rudnicima, u fabrikama. Jedan veliki broj preživelih još nosi znake eksperimenata koji su na njima bili obavljani, drugi su pak zauvek u nemogućnosti da imaju decu s obzirom na operaciju odnsono sterilizaciju. Postotak nataliteta je opao ne samo kao posledica direktnih intervencija, već i zato što su mladi ljudi bili odvojeni od svojih porodica.

Polazeći od Uništenja u drugom svetskom ratu, treba da se pokrenu pitanja humanosti, demokratije i jednake vrednosti svih ljudi. Znanjem i debatom, mi možemo sprečiti da se nešto slično opet dogodi. Uništenje mora biti zvono koje ne prestaje da zvoni, upozoravajući na ono što se može dogoditi ako ne bude debate i demokratije.

Uništenje je bilo jedan od najvećih zločina protiv čovečanstva koji je ikad učinjen. Nacisti su ubili milione ljudi. Danas nam taj zločin izgleda neshvatljiv. A ipak je prošlo samo 60 godina otkako se dogodio.

Svi mi koji želimo da živimo u društvu koje se odlikuje humanim vrednostima, demokratijom i ravnopravnošću svih ljudi, moramo da ustanemo protiv ideologije nasilja. Ne možemo mirno i ćutke da gledamo kako se ideje nacizma opet šire i kako se njihovi zločini poriču.

Ko zaboravi istoriju, taj rizikuje da je ponovi.

Još su živi oni koji mogu da svedoče o zločinima nacizma. Znanje o onome što se pre 7o godina stvarno dogodilo, ne sme umreti s njima. Njihove patnje ne smeju biti zaboravljene. Naša je dužnost da ne dozvolimo da se opet dogodi to što se dogodilo.

Bajram Haliti, glavni i odgovorni urednik

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

*