Nova manjinska politika

Nova manjinska politika

Bajram Haliti fotoRešavanje manjinskog pitanja predstavljaće, svakako, jedan od preduslova političke stabilnosti Balkana i pokazatelj njegove demokratičnosti. Iskustvo je pokazalo da je za većinsko-manjinske odnose u zemljama tranzicije ka demokratskom političkom uređenju prioritet saradnja političkih predstavnika većine i manjine, uspostavljanje atmosfere tolerancije, pa tek onda donošenje zajedničkih dokumenata o uređenju manjinskih odnosa. Manjinsko pitanje je pre svega političko pitanje, pa tek onda normativno i institucionalno pitanje.

Manjinska prava su elementarna ljudska prava, a ne privilegije kako se često čuje u političkom žargonu, a postoje zarad očuvanja identiteta manjina, njihove osobenosti i tradicije. Zaštita, pak, podrazumeva institucionalne mere koje etničke grupe koriste da bi zaštitile i unapredile svoje kulturne i političke interese. Pravo na lokalnu i regionalnu samoupravu je, takođe, ustoličeno za regione gde manjine čine većinu.

Inicijativu u formulisanju manjinskih prava pokazale su zapadne zemlje. Posle Drugog svetskog rata naglasak je bio na individualnim pravima, ali je početkom devedesetih akcenat pomeren sa individualnih na kolektivna prava. Između 1990. i 1995. godine, OEBS i Savet Evrope su usvojili standarde kojima se zabranjuje nasilna asimilacija i transfer stanovništva, odnosno, kojima se uvažavaju zahtevi manjina da i one budu legitimni subjekti rasprava u okviru UN i evropskih regionalnih organizacija.

I manjinski standard OEBS-a i Saveta Evrope, koji čine evropski standard u oblasti zaštite manjina, pokazuju da suština manjinske zaštite nije u odredbama i institucionalno-pravnim okvirima već, pre svega, u politici vlade i praktičnom ponašanju svih političkih i nepolitičkih aktera u društvu. Ukoliko je praktično ponašanje usmereno ka stvaranju duha tolerancije i međusobnog uvažavanja, zaštita nacionalnih manjina će biti u skladu sa takvom politikom. Međutim, ukoliko je politika vlade diskriminaciona, tu neće pomoći ni najbolja institucionalno-pravna rešenja, jer će nacionalne manjine faktički biti u lošem položaju. Sve u svemu, Balkanu je potreban novi institucionalno-pravni okvir i nova politika prema manjinama, a koji bi se izgrađivali paralelno i bez odlaganja. To podrazumeva:

  • Vođenje nivou politike tolerancije i aktivnog pristupa manjinskom problemu na državnom;
  • Izmene u unutrašnjem zakonodavstvu koje bi uključile i donošenje posebnog zakona o nacionalnim manjinama;
  • Uspostavljanje bilateralnih sporazuma sa susedima o zaštiti nacionalnih manjina.

Zemlje Balkana kao članice OEBS-a bi trebalo da uvažavaju dokumente ove organizacije koji moralno-politički obavezuju zemlje članice. Takođe, pravna načela Okvirne konvencije za zaštitu nacionalnih manjina koja postavljaju ciljeve zemljama potpisnicama trebala bi biti obaveza demokratskog Balkana. Balkan bi trebalo da stane praktično-politički iza ove Konvencije, iako ni sve sadašnje članice Saveta Evrope to nisu učinile, i time pokaže dobru volju za potpunu integraciju u evropsku političku porodicu.

Manjinski standard koji bi Balkan trebalo da uspostavi obezbedio bi pripadnicima nacionalnih manjina ukratko rečeno:

  • pravo izjašnjavanja za pripadnika nacionalne manjine;
  • ravnopravnost pripadnika nacionalne manjine sa pripadnicima većinskog naroda u pogledu uživanja osnovnih sloboda i prava čoveka;
  • zabranu svih oblika diskriminacije pripadnika manjina;
  • pravo na upotrebu svog jezika u privatnom i javnom životu (u poslovnim odnosima, pred sudovima i drugim državnim organima, u sredstvima javnog informisanja, na javnim skupovima, kulturnim manifestacijama, zatim na javnim napisima, u verskim obredima, itd.).

Osim ovih osnovnih prava pripadnika manjina kao pojedinaca, dokumentima OEBS-a, a pre svega dokumentom iz Kopenhagena, pripadnicima nacionalnih manjina se garantuju prava koja mogu uživati pojedinačno i u zajednici sa ostalim pripadnicima svoje grupe.

Tako se mogu izdvojiti prava pripadnika nacionalnih manjina koja im omogučavaju opstanak i nesmetan razvoj kao posebne grupe:

  • Pravo na slobodno izražavanje, čuvanje i razvoj identiteta manjine (etničkog, kulturnog, jezičkog ili verskog identiteta);
  • Pravo na negovanje i razvoj svoje kulture (uključujući pravo osnivanja kulturnih institucija, društava, udruženja…);
  • Pravo na osnivanje i čuvanje, u skladu sa nacionalnim zakonodavstvom; svojih prosvetnih, kulturnih i verskih institucija, organizacija ili udruženja;
  • Pravo na ispovedanje sopstvene vere, na verske škole, institucije i organizacije;
  • Pravo na uspostavljanje i održavanje nesmetanih međusobnih veza, kao i veza sa matičnim narodom;
  • Pravo da šire, imaju pristup i razmenjuju informacije na svom maternjem jeziku;
  • Pravo da osnivaju i održavaju organizacije ili udruženja u svojoj zemlji i da učestvuju u međunarodnim nevladinim organizacijama.

Balkan bi trebalo da vodi aktivnu politiku prema manjinama, baš kao što sugerišu relevantni dokumenti OEBS-a i Saveta Evrope. To bi u praksi značilo da će se:

  • Štititi identitet nacionalnih manjina (etnički, kulturni, jezički i verski), stvoriti uslovi za “unapređenje tog identiteta“, i da će se, tokom preduzimanja neophodnih mera, konsultovati i organizacije ili udruženja manjina;
  • Nastojati da se obezbedi, pored učenja zvaničnog jezika, i nastava maternjeg jezika nacionalnih manjina ili nastava na njihovom maternjem jeziku, kao i “gde je to moguće i neophodno” upotreba njihovog jezika pred javnim organima u skladu sa odgovarajućim nacionalnim zakonodavstvom;
  • Unapređivati atmosfera uzajamnog poštovanja, razumevanja, saradnje i solidarnosti među svim licima koja žive na teritoriji države i podsticati rešavanje problema putem dijaloga na principima vladavine zakona;
  • Poštovati sopstvene obaveze iz postojećih konvencija o ljudskim pravima i drugih odgovarajućih međunarodnih instrumenata i razmotriti mogućnost pristupanja odgovarajućim konvencijama, ukoliko to još nije učinjeno, uključujući one kojima se obezbeđuje pravo na pritužbe od strane pojedinaca;
  • Sarađivati sa nadležnim međunarodnim organizacijama u vezi sa pitanjima nacionalnih manjina;
  • Poštovati pravo pripadnika nacionalnih manjina da stvarno učestvuju u javnom životu, uključujući ucešće u poslovima koji se tiču zaštite nacionalnih manjina.

Takođe, Jugoistočna Evropa bi trebala da uvažava preovlađujući stav u međunarodnim odnosima u Evropi da zaštita nacionalnih manjina, koja je deo zaštite ljudskih prava, ne spada u isključivi domen država, nego da može biti legitimni predmet interesovanja međunarodne zajednice.

U tom smislu bi dobrodošla i pomoć institucija poput Visokog komesara za nacionalne manjine, koji je instrument prevencije sukoba u najranijoj mogućoj fazi i koji može da, kao neformalni posrednik, utiče na smanjivanje napetosti i stvaranje uslova za delotvorni dijalog, zatim daje preporuke za vođenje odgovarajuće politike prema nacionalnim manjinama, pruža pomoć prilikom izrade zakonskih tekstova koji su od značaja za manjinsku oblast, unapređuje dijalog vlade i predstavnika manjina, itd.

Potrebno je tražiti put modusa vivendi većine i manjine. Mislim da za to još uvek ima vremena. Zaštita nacionalnih manjina je bitna za stabilnost, bezbednost i mir, kako u zemlji, tako i u regionima u kojima žive Romi i ostale nacionalne manjine. Istovremeno, to je pretpostavka demokratskog razvoja neke buduće Jugoistočne Evrope.

Najzad, demokratska Jugoistočna Evropa bi, prema međunarodnim obavezama, trebala da omogući praćenje sprovođenja Okvirne konvencije i manjinskog standarda OEBS-a.

Bajram Haliti

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

*