Piščeva odgovornost prema romskom jeziku

Piščeva odgovornost prema romskom jeziku

Na takozvane velike jezike, kao što je poznato, odavno su se počela pisati i prevoditi ne samo značajna prozna dela nego i stihovi drugih naroda. Toga je bilo i pre renesanse, u antička i srednjovekovna vremena, a posle još i više. Toga je naročito mnogo bilo od epohe romantizma do danas. U ovom poslednjem razdoblju pojavili su se pored mnogih posebnih pisanja i prevoda pojedinih dela i mnogi zbornici izabrane prevedene proze, ili stihova, ili i proze i stihova zajedno svih vremena i mnogobrojnih naroda.

Na tome poslu kod Roma zbog naše mučne prošlosti i opšte zrelosti tek ima da se radi. Običan naš čitalac, koji ne vlada ni jednim stranim jezikom, u situaciji je da ne može znati ne samo za mnoge pesnike nego i veliki broj proznih radova.

I posle rata, na našem jeziku nema u mnogo većem broju raznih zbornika ili antologija pripovedaka, eseja i svih drugih vrsta književnosti pojedinih naroda, pojedinih epoha, više naroda, više epoha).

Nedovoljni su ne samo zbornici poezije ovoga ili onoga stranoga naroda nego i zbirke izabranih pesama ovoga ili onoga stranoga pesnika.

Na pitanje zašto je to tako uvek se čuje jedan te isti odgovor nema prevodilaca. Njih, odista, odveć malo ima.

Jasno je da je važnije od svega stvoriti tu osnovnu kulturnu potrebu koje danas nema u toj meri da bi podsticala i prevodioce i izdavače. To mora da bude posao škole u prvom redu, ali i časopisa, listova, izdavačkih kuća, svakog kulturnog čoveka.

Kultura jednog naroda podiže se utoliko brže ukoliko taj narod svestranije i dublje poznaje kulturne tekovine koje stvaraju i koje su već stvorili drugi narodi.

Svaki dobar pisac svestan je da je njegova odgovornost prema jeziku velika, ali, kako to praksa potvrđuje, svi pisci katkad ne znaju da je njihova odgovornost posebno velika u nekim određenim istorijskim trenucima.

Jedan od takvih trenutaka koji odgovornost pisaca prema jeziku čini još većom je upravo naš sadašnji trenutak. Jezička odgovornost današnjih romskih pisaca se može nazvati posebno velikom zbog toga što su dijalekti i narečja romskog jezika u ovo vreme kulturnog procvata prvi put u njegovoj istoriji krenuli putem procesa sinteze i stvaranja nacionalnpg književnog jezika.

Zbog toga odgovornost romskog pisca prema jeziku je, u stvari, dvostruka: kulturna i umetnička.

Ove dve odgovornosti-od kojih prva spada u obavezu današnjih pisaca, dok druga u obavezu svih pisaca svih vremena i, najzad, svih naroda-nisu nezavisne jedna od druge: one se međusobno upotpunjuju i u uskoj su dijalektičkoj povezanosti.

Jedan pisac, koji danas ne pokazuje potrebnu spremnost da se prihvati kulturne jezičke odgovornosti, svakako neće uspeti da ostvari ni onu drugu, umetničku odgovornost od koje pisci nikada ne mogu biti oslobođeni, bez obzira sa koliko pažnje se odnose prema jeziku svoga dela i prema talentu kojim raspolažu. S druge strane, pisac koji se ne zalaže da ostvari umetničku, neće moći da ostvari ni kulturnu odgovornost, nezavisno od toga s koliko volje će je prihvatiti.

Prvo, kulturna odgovornost može se smatrati načelno, ali samo načelno, ostvarenom ako je pisac spreman da prihvati nacionalni književni jezik ili, kako ga jezičari nazivaju, jedinstven književni jezik, i ako svoja dela piše i objavljuje na tom jeziku.

Drugo, umetnička odgovornost može se smatrati ostvarenom, ukoliko pisac, pošto je u načelu prihvatio prvu, kulturnu odgovornost, usmeri sav svoj napor stvaraoca u pravcu njegovog što vernijeg ostvarenja i što savršenijeg jezičkog izraza.

Uopšte uzev romski pisci su prihvatili jezičke odgovornosti, no, gledano pojedinačno, nisu ih prihvatili svi: jedinstvenim književnim jezikom danas piše najveći deo pisaca, ali ne i svi romski pisci. Šta više, neki od njih nisu ni spremni, ni voljni da pišu nacionalnim književnim jezikom, te zato i nastavljaju da tragaju za argumentima zbog čega ne žele da se uključe u jezički krug večine.

Njihov glavni argument, ali, istovremeno i dosta naivan, kojim nastoje da opravdaju otpor prema nacionalnom književnom jeziku, što će reći, i prema kulturnoj odgovornosti, sledeći je: Kale i Sinti dijalekti nisu uzeti za osnovu književnog jezika zbog prirodnog razvitka i zbližavanja tri dijalekta ( kalderaški, gurbetski i arlijski), već zbog uticaja spoljnog faktora, ili, kako oni kažu, diktata; Pisac koji je spreman da prihvati kulturnu jezičku odgovornost, pa, dakle, i da razmišlja o jednom kulturnom činu mnogo značajnijem nego što su dijalekatska rivalstva, nikada neće postavljati takva pitanja, koja ne donose nikakava rešenja. Za njega nije važno koji je od dijalekata uzet za osnovu književnog jezika, za njega je bitno da je jednome od njih pripala ta uloga i da je stvoren jedinstven književni jezik. On je svestan da se književni jezik jedne nacije ne može stvoriti po milosti stihije, već na osnovu sporazuma i praktične naučne i kulturne aktivnosti, kao što je stvoren, najzad, i naš romski nacionalni književni jezik varšavskom deklaracijom.No, pre pokretanja diskusije o ovom pitanju, jednom zauvek već razrešenom, pisci koji trenutno ne prihvataju jezičku odgovornost trebalo bi da razmisle kakva sudbina očekuje njihova dela pisana jezikom dijalekata.

Pisci koji danas nastavljaju da pišu jednim ili drugim dijalektom u stvari su pisci koji ne razmišljaju koliko je potrebno o sudbini svojih dela, najzad, njima nije sasvim jasna njihova besperspektivnost. Pošto će nacionalni književni jezik vremenom postatii jezik svakodnevne komunikacije svih Roma, bez obzira na to koliko će to biti dug process, onda ne treba sumnajti ni u to da će dela pisaca koja nisu napisana ovim jezikom zastareti mnogo ranije od onih dela koja to jesu čak i pod pretpostavkom da su jednake umetničke vrednosti.

Ukoliko se brže širi književni jezik, utoliko brže zastareva jezik pisaca koji pišu u dijalektu ili narečjima. Ta dela su napisana za čitaoce jedne države, koji možda mogu uživati u njima zbog jezika, no, njihovim ulaskom u orbitu nacionalnog književnog jezika Roma, ona ostaju samo dokumenti u vitrinama biblioteka koje će samo, s vremena na vreme, udostojiti svojim lingvističkim interesovanjem retki proučavaoci jezika ili, pak, istoričari književnosti, koji će biti prinuđeni da ih prevedu na književni jezik, kako bi ih približili mladim čitaocima. To je, u stvari, tragična sudbina dela onih pisaca koji se odnose s otporom prema kulturnoj jezičkoj odgovornosti, nezavisno od estetske vrednosti koju imaju.

Stoga pisci koji su odlučni da svojim glavnim oružjem: pisanom reči časno služe kulturi i, najzad, narodu, treba da su uvek svesni jezičke odgovornosti koja je dvostruka. Ako se među njima nalaze i takvi koji nisu spremni da prihvate ovu odgovornost onda neka znaju da će književni jezik nastaviti da se bogati, produbljuje, širi, dok će njih narod zaboraviti, kao što je zaboravio i sve ostale koji su se oglušili o glas njegove volje.

Činjenica je da smo mi na IV Svetskom kongresu koji je održan 1990 godine usvojili Varšavsku deklaraciju i na teorijskom niovou formulisali osnovne principe našeg jezika. Međutim, sa druge strane ima onih kojima nije u interesu jedinstvo romskog naroda; pokušavaju da izazovu sukobe i na tom jezičkom planu, žele osamostaljivanje dijalekata, narečja itd. Javljaju se težnje koje su apsolutno u suprotnosti sa težnjama romskog naroda i u suprotnosti sa lingvističkim spoznajama. To su zapravo ljudi koji nemaju dobre namere prema nama, ali ih zato treba blagovremeno identifikovati, i naravno, s’ tim u vezi preduzeti odgovarajuće mere. Ukoliko bi se dogodilo da se Romi dele i na jezičkoj osnovi, to bi bila nova vavilonska kula, a od ideje da romski narod postoji kao narod ne bilo ništa u dalekoj buducnosti. S’ druge strane, pitanje romskog jezika zadire u elementarna ljudska prava. Mi smo, zahvaljujući našoj dugogodišnjoj borbi, uspeli da izdejstvujemo veći broj dokumenata koji je od strane evropskih zemalja ratifikovan. Stoga se, recimo, romski jezik sada može praktikovati u raznim evropskim zemljama. Drugi benefiti uključuju činjenicu da imamo tumače u sudskim procesima, da imamo naše medije, novine itd. Ukoliko bi pak ovi drugi protivnici uslovno rečeno dobili na važnosti, onda bi sve ono za šta smo se u dokumentima godinama izborili moglo lako pasti u vodu. Imam utisak da oni imaju taj cilj – da preko jezika sada nanovo obaraju naša izborena prava, prava u oblasti obrazovanja, u oblasti medija, u oblasti ljudskih prava, itd. Nažalost, još uvek mnogi naši ljudi to ne shvataju jer nisu intelektualno sazreli i nemaju dovoljno obrazovanja da se nose sa takvim ljudima. Inače, takvi projekti koji imaju za cilj da izazivaju sukobe i razbiju naš jezik dobijaju ogromna finansijska sredstva, počev od jedne grupe u Austriji, Holandiji, Engleskoj itd, za razliku od onih koji hoće da standardizuju romski jezik, koji ne dobijaju ništa. Eto, sama ta činjenica govori da nešto nije u redu u ovom svetu.

Bajram Haliti

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

*