Bajram Haliti – EKSLUZIVNI INTERVJU POVODOM OBELEŽAVANJA MEĐUNARODNOG DANA SEĆANJA NA ŽRTVE HOLOKAUSTA NAD ROMIMA

Bajram Haliti – EKSLUZIVNI INTERVJU POVODOM OBELEŽAVANJA MEĐUNARODNOG DANA SEĆANJA NA ŽRTVE HOLOKAUSTA NAD ROMIMA

EKSLUZIVNI INTERVJU SA BAJRAMOM HALITIJEM, GLAVNIM I ODGOVORNIM UREDNIKOM ,,NOVINSKO INFORMATIVNE AGENCIJE ROMA“, KNJIŽEVNIKOM I PUBLICISTOM, POVODOM OBELEŽAVANJA MEĐUNARODNOG DANA SEĆANJA NA ŽRTVE HOLOKAUSTA NAD ROMIMA

Pisci su oduvek bili i biće najverniji hroničari vremena u kojem žive i kojem pišu. Literatura, pored onog umetničkog, pored pišćevog ličnog doživljaja sveta, sadrži i istoriju, istoriografiju, faktografiju, politiku – elemente na osnovu kojih poimamo vreme o kojem pisac piše.

Književnik, publicista i novinar Bajram Haliti piše o svom vremenu. Takođe je i hroničar posleratnog vremena. Svojom knjigom ,,Romi – narod zle kobi” i ,,Romi pred zidom smrti Aušvica” temeljito rasvetljava genezu o stradanjima Roma za vreme Drugog svetskog rata.

U želji da otvoreno progovorimo o politici genocida, zamolili smo generalnog sekretara Internacionalne unije Roma – gospodina Bajrama Halitija, koji se smatra jednim od najznačajnijih istraživača genocida nad Romima u logorima Trećeg Rajha, da nam pruži bolji uvid u stradanja Roma tokom Drugog svetskog rata. O tome je objavio veliki broj naučnih radova koji su prezentovani domaćoj i stranoj javnosti. Međutim, on smatra da je krajnje vreme da se istraživanje genocida istitucionalizuje, kako bi se od zaborava otrgli nezapamćeni nacistički i ustaški zločini.

hitler-salute niar

Aleksandar Saša Rajković: Gospodine Haliti, da li je posle Aušvica i Jasenovca uopšte moguće pisati pesme ili priče o stradanjima Roma i Sintija u logorima Trećeg Rajha?

Bajram Haliti: Kao književnik i etičar godinama sam se suočavao sa pitanjem Teodora Adorna da li je posle Aušvica uopšte moguće pisati pesme ili priče. Pitao sam se da li u svojim stihovima treba da se služim rečima koje bi kod čitalaca izazvale suze. Kako nekome to objasiti, ko smrt ne poznaje iz dima krematorijuma, već iz knjiga, i koji razaznaje da je taj jaki miris dolazio od tela ljudi koji su pre 65 godina u dugoj povorci marširali kroz logorske ceste.

Kojim rečima da opišem mladim generacijama bol ciganske majke kojoj su iz ruku istrgli dete i bacili ga među one koji su određeni za gasnu komoru. Može li se čoveku dočarati zadah koji se širi iz vagona, u kojem su nedelju dana mrtvi stajali među živima, i nisu mogli pasti samo zato što nije bilo prostora – tako da mu se počne povraćati? Može li neko pojmiti da se u užas živih zbog još jedne smrti uvek nesvesno uvlačila i doza zadovoljstva: jedan manje u baraci, njegovo hrkanje neće više ostalima ometati san. Mogu li jednom čoveku dočarati šta sam osećao dok sam pisao stihove o stradanjima ,,Roma pred zidom smrti Aušvica” i stajao u uglu sobe u kojoj su već ležale stotine mrtvih i u kojoj bih za neki minut ležao i ja, da egzekuciju nije prekinuo san.

Plašim se da je nemoguće preneti sva ta iskustva. Možemo govoriti i oblikovati naša sećanja u reči. No, te reči, ni onda kada ih čitaoci žudno prihvataju, ne postaju stvarnost u njihovim glavama. Ono što se desilo u Trećem Rajhu izmiče svakoj moći zamišljena.

Bundesarchiv_Bild_183-2004-0203-502,_Bei_Agram,_kroatische_Sinti_und_Roma-Frauen_und_Kinder niar

Aleksandar Saša Rajković: Recite nam kad i gde je doneta odluka o obeležavanju međunarodnog dana sećanja na žrtve holokausta nad Romima?

Bajram Haliti: Za datum je uzet 2. avgust – dan kad je tokom Drugog svetskog rata nestalo oko 3,5 miliona Roma. Dan holokausta nad Romima ustanovljen je u znak sećanja na 16. decembar 1942. godine, kada je zapovednik SS-trupa i Gestapoa nacističke Nemačke Hajnrih Himler izdao naredbu da se Romi iz evropskih zemalja pod nacističkom i fašističkom okupacijom deportuju u “porodični logor” Aušvic – Birkenau. Prema raspoloživim podacima, posle Himlerove naredbe, u taj logor je deportovano oko 25.000 Roma, a istoričari su ustanovili da je samo u noći između 3. i 4. avgusta 1944. godine više od 4.000 osoba, uključujući decu i stare, poslato u krematorijum.

Najpotpuniji opis ove tragedije dao je Kristijan Bernadak u knjizi “Zaboravljeni holokaust”, u kojoj je izneo dokaze da su nad Romima – logorašima tada vršeni najstrašniji eksperimenti.

Međunarodni dan holokausta nad Romima obležava se danas širom sveta, odavanjem počasti žrtvama rasističkog progona, u kome je tokom Drugog svetskog rata nestalo više od 3.5 miliona Roma. – a posebno u evropskim zemljama, koje su preživele golgotu Drugog svetskog rata. U tom svetskom sukobu pojedini narodi su se našli pred totalnim istrebljenjem, život je izgubilo 53 miliona ljudi, od čega blizu 31 milion civila. Ipak, najveće žrtve nacističke ideologije “krvi i tla” bili su Jevreji, zatim Romi i Sinti –.

Međunarodni dan sećanja na žrtve holokausta obeležava se danas nizom manifestacija i programa, a centralna komemoracija održaće se kod Spomenika žrtvama genocida u Drugom svetskom ratu u Ašvicu, gde će verski obred služiti romski sveštenik. Odaće se počast žrtvama rasističkog pogroma organizovanjem poseta zloglasnim nacističkim logorima – Dahau, Aušvic, Buhenvald, Mathauzen i polaganjem venaca na spomenike nevinim žrtvama nacizma i fašizma.

FOTO GENOCID

Aleksandar Saša Rajković: Više od 65 godina je prošlo kako je završen Drugi svetski rat a još uvek se vode rasprave o tome da li su Romi bili žrtve holokausta. Vaš komentar?

Bajram Haliti: U Evropi gotovo da nema radova koji se bave ovom temom. Autori, uglavnom samo usputno pominju zločine koji su izvršeni nad Romima i Sintima.

Genocid nad Romima i Sintima prouzrokovao je u Evropi, prema nekim računicama, oko 3,5 miliona žrtava. Istoričari zaboravljaju tih 3,5 miliona Roma koji su nestali u dimu krematorijuma ili lomača koje su podigli nacisti. Međutim, to je činjenica, u većini dela koja obrađuju svet koncentracionih logora: ni retka, čak ni fraza. Tišina. Zaborav. Cigani. Nepoznato.

Aleksandar Saša Rajković: Recite nam nešto o ciljevima nacizma?

Bajram Haliti:  Ciljeve nacizma Hitler je izložio 24. februara 1920 godine, u programu od 25 tačaka iz kojih se u prvih pet vide koreni budućih genocidnih radnji, a to su:

  1. Zahtevamo ujedinjenje svih.Nemaca u veliku Nemačku, na osnovu prava na samoopredeljenje,
  2. Zahtevamo ravnopravnost za nemački narod u odnosu na druge narode, poništavanje Versajskog i Senžermenskog mirovnog ugovora,
  3. Zahtevamo zemlju i teritoriju za ishranu našeg naroda i za kolonizaciju viška našeg stanovništva,
  4. Samo član rase može biti građanin. Član rase može biti isključivo onaj koji je nemačke krvi bez obzira na veru. Prema tome nijedan Rom ne može biti član rase,
  5. Zahtevamo ukidanje naivne vojske i formiranje nacionalne armije.

Ovaj program Hitler je detaljno razradio u svojoj tezi ,,Main Kampf”- ,,Moja borba” izdatoj 1925. godine, obrazloživši nacistička gledišta i ciljeve, zbog čega se ona smatra autentičnim izvorom nacističke doctrine. Hitler je javno proklamovao silu i kao sredstvo spoljne politike. Ipak, pitanje životnog prostora Hitleru bila je jedna od glavnih preokupacija, govoreći da nije u pitanju osvajanje naroda, već osvajanje prostora. Za Jevreje, Rome i Sinte, on je video rešenje u koncentracionim logorima, likvidaciji, deportovanju, proterivanju, preseljenju i germanizaciji njihovih teritorija.

Aleksandar Saša Rajković: Dali su Romi bili deo programa nacional-socijalističke partije Adolfa Hitlera?

Bajram Haliti: Istrebljenje Roma bilo je deo programa nacionalsocijalitičke partije. Nacional socijalistička partija je ubrzo propisala i proglasila zakonsku odredbu o rasnoj pripadnosti, odnosno borbu protiv ciganske opasnosti, koji je sadržao sledeće stavke: dosadašnje iskustvo u borbi protiv ciganske opasnosti, kao i spoznaje koju nam daje rasna ideologija, dokazali su da je najbolja metoda u rešvanju ciganskog problema da se tretira kao rasni problem.

arbeit macht frei

Aleksandar Saša Rajković: Recite nam kada je počela deportacija Roma u koncentracione logore?

Bajram Haliti: U celoj Nemačkoj, i lokalni građani i lokalni milicijski odredi počeli su silom da primoravaju Rome u opštinske kampove. Kasnije, ovi kampovi su prerasli u koncetracione logore za Rome. Neki od njih su čak prekvalifikovani kao zvanični koncentracioni logori. Marcan i logori za Cigane (Zigeunerlager) koje su nacisti osnovali u drugim gradovima izmedju 1935. i 1938. godine bili su preliminarna faza na putu ka genocidu. Muškarci iz Macarna, na primer, slati su u Saksenhauzen 1938. godine a njihove porodice su deportovane u Aušvic. 1943 godine.

Pojedinci Romi su takodje hapšeni kao ,,asocijalni” ili ,,kriminalci po navici” i slati u koncentracione logore. Skoro svaki koncentracioni logor u Nemačkoj imao je romske zatvorenike.

21. septembra 1939. godine, Rajnhard Hajdrih, šef glavnog ureda bezbednosti Rajha, susreo se sa zvaničnicima Bezbednosne policije (Sipo) i Bezbednosne službe (SD) u Berlinu. Odlučio je da deportuje 30.000 nemačkih i austrisjkih Roma na istok iz Velikog Nemačkog Rajha u Generalguverment, teritoriju Poljske okupiranu od strane Nemačke. Ovaj plan je propao na protivljenje Hans Franka, nacističkog generalnog guvernera okupirane Poljske, i zbog odluke da je prioritet u deportovanju Jevreja iz Nemačke.

Nekoliko deportovanja Roma je međutim ipak izvršeno. Oko 2500 Roma je bilo deportovano u Poljsku u aprilu i maju 1940. godine. Većina njih je bila izgladnela i izrabljena do smrti. Oni koji bi se razboleli ili postali sakati ubijani su. Još 5000 Roma je bilo deportovano iz Lođa, gde su držani na zasebnoj teritoriji unutar geta Lođ. Oni koji su preživeli u Lođ getu su kasnije deportovani iz geta u logor za zatiranje u Helmnu, gde su ubijani u gasnim vagonima.

U pripremanju za njihovo krajnje deportovanje iz Nemačke, svi Romi su zatvoreni u logore (Zigeunerlager). Suspenzijom deportovanja Roma 1940. godine, ovi logori su bili obori za dugoročno držanje Roma. Marcan u Berlinu zajedno sa Lakenbahom i Salcburgom u Austriji bili su neki od najgorih ovakvih logora. Stotine Roma je umrlo kao posledica užasnih uslova. Lokalni Nemci su se stalno žalili na logore, zahtevajući deportovanje Roma koji su tamo internirani da bi ,,zaštitili javni moral i bezbednost).. Lokalna policija je koristila ove žalbe da zvanično apeluje Himleru za nastavljanje deportovanja Roma ka istoku.

Decembra 1942. godine, Himler je potpisao glavni nalog za deportovanje svih Roma u Nemačkoj. Iako je Himler dozvolio određene izuzetke od deportovanja, to je često bilo ignorisano na lokalnom nivou. Čak su i vojnici u nemačkoj armiji (Wehrmacht) koji su bili na odsustvu bili zatvarni i deportovani kao Romi.

Romi u Nemačkoj su bili deportovani u Aušvic, gde je specijalni logor bio određen za njih u Aušvic-Birkenau (Ciganski porodični logor). Cele porodice su zajedno bile utamničene. Aušvic su nacisti odabrali kao poligon za ,,konačno rešavanje romskog pitanja”. Godine 1942. dat je nalog da se uhapse Romi na celom području Rajha. U trnsportima su Romi bili izmučeni besanicom i užasnim uslovima puta u običnim stočnim zatvorenim vagonima, u kojima su se gušili, naročito u letnjim periodima. Po izlasku iz vagona dočekivali su ih udarci esesovaca, posle čega su prestrojavani u kolonu po desetoro. Svi su bili izmučeni, teško su disali, a mnogi su bili iskrvavljeni. Peron stanice  bio je okružen naoružanim esesovcima i policijskim psima. Posle izlaska vodili su ih na trg gde su im oduzimali sve dragocenosti i vrednije lične stvari.

children camps

Aleksandar Saša Rajković: Recite nam o eksperimentima koji su izvršeni nad Romima u nacističkim logorima?

Bajram Haliti: Eksperimenti koji su izvršeni nad Romima u nacističkim logorima teško je opisati rečima. O tome se govori u izveštajima svedoka koje je naveo Bernadak u knjizi ,,Zaboravljeni holokaust”. Romi su doživeli najgroznija mučenja. U dugom nizu nemačkih zločina ništa nije tako strašno kao mučenička smrt Roma. Sve vrste nasilja su na njima iskušavali. Češće nego bilo koji drugi narod, oni su služili kao zamorčad za ,, naučne eksperimente” i, ako je u Ravensbriku nekoliko Nemaca bilo za kaznu sterilizovano, šta je to u poređenju sa serijskim sterilizacijama Roma-uključujući i devojčice.

Tako je u bloku 9 ležala devojčica od dvanaest godina s velikom otvorenom ranom na trbuhu koja nije prestajala gnojiti. Ali zašto rana nije zašivena? Je li se jednostavno radilo o nemoralnosti prema nepotrebnom ,,ZAMORCU” nakon što su mu odstranjeni organi? Da možda taj otvor ne služi SS istraživanjima da posmatraju ozračene organe i njihovo raspadanje? Ma kakav da im je bio cilj, devojčica je nekoliko dana umirala u užasnim mukama. Koliko je Roma podvrgnuto najdrastičnijim eksperimentima sa razređenim vazduhom, vlažnim i suvim smrzavanjem, sa malarijom i sulfamidskim preparatima, morskom vodom, raznim virusima, otrovnim mecima, dejstvom zapaljivih bombi, lečenjem flegmona biohemisjkim sredstvima, presađivanjem koštane srži…

Mengele se posebno interesovao za blizance. Romska deca su ga zvala čika Mengele. Kada bi došao u Romski logor, deca su mu izlazila u susret, jer im je često donosio čokolade prilikom inspekcije tih šesnaest pari blizanaca, na kojima je obavljao eksperimente. Jednog dana je lično došao da ih odvede u krematorijum. Deca su, činilo se, predosećala šta ih čeka. Preklinjala su ga da ih ostavi u životu. Mengele ih razuveri, natera ih da se popnu u njegov auto, i sam ih je odvezao u krematorijum.

Zločini se rađaju, mučniji od mučnijeg, stravičniji od stravičnijeg. Ali, ako se pakao može porediti, najstravičniju sudbinu je doživeo Luj Simon. Simon, poreklom Rom, služio je pre zatočenja u legiji stranaca, pa je imao istetovirano telo. Kad su agenti to primetili, dali su mu nekoliko injekcija tako da mu se čitavo telo nadulo kao balon. U Buhenvaldu je njegova koža odrana i njome je ukrašen pisaći sto komandanta logora.

U jesen 1938 godine, zapovednik logora Koh naredio je da zatvore nekog Roma, koji je pokušao bežati, u veliki sanduk kojem su gornje strane bile zabijene železne šipke. Zatim je Koh naredio da se zabiju dugački ekseri na donje daske, pa su se ovi na svaki pomak zatočeniku duboko zabijali u telo. U tom sanduku Rom je bio izložen pred celim logorom. Nisu mu davali jesti i tako je proveo dva dana i tri noći na Appellplatzu (trgu gde se obično prozivalo). Njegovi užasni krici nisu više bili ljudski. Ujutru trećeg dana izbavili su ga muka, otrovavši ga injekcijom.

Aleksandar Saša Rajković: Da li se zna koliko je Roma umrlo kao posledica svih pseudo-naučnih eksperimenata?

Bajram Haliti: Da, zna se – 300  Roma i Sinta.

Nazi_medical_experiments

Aleksandar Saša Rajković: Po čemu su bili prepoznati svi zatvorenici u konecentracionim logorima?

Bajram Haliti: U Logorima, svi zatvorenici su nosili obeležja raznih oblika i boja, koji su ih identifikovali po kategoriji zatvorenika. Romi su nosili crne trouglaste zakrpe, simbol za ,,asocijalne” ili zelene, simbol za ,,profesionalne kriminalce”. Obeležja su ponekad uključivala slovo ,,Z” za ,,Zigeuner”, nemačka reč za Ciganina.

Aleksandar Saša Rajković: Nacisti su izučavali ,,rasne” karakteristike Roma, Vaš komentar?

Bajram Haliti: Da, u pravu ste – nacisti su izučavali ,,rasne “ karakteristike Roma i zaključili da većinu treba smatrati mešancima – Mischlinge (delom Arijevci, delom Romi). Konačnu odluku, s obzirom na klasifikaciju pojedinaca kao što Cigani mešanci Cigana i skitnice ciganskoga tipa, doneće kriminalistička policija. , prema savetu stručnjaka.

Osnovni problem studija i izveštaja tih stručnjaka-ovde dotičemo suštinu nacional-socijalističkih ,,misli”- bio je dokazati da su Cigani čiste krvi, uprkos svom arijevskom poreklu, izgubili rasnu čistoću. Robert Riter i Eva Justin nisu mnogo razbijali glavu, već su posegnuli za mišljenjem profesora Guthera u knjizi ,,Antropologija Evrope”, Bibliji nacističke antropologije:

Ritterova klasifikacija Cigana

Z                                       čisti Cigani

ZN + ZM+                          više od polovine Cigani

ZM                                     polucigani

ZM 1, rang                         poluciganin, polunemac

ZM2.rang                           pola ZM 1, pola nemac

ZM-ZM(-)                           više od polovine Nemac

NZ                                      neciganin

Nemačka istraživanja posvećena Ciganima vuku poreklo od Alfreda Dilmana,  funkcionera koji je 1899. godine u Minhenu osnovao ,,Servis za informisanje o Ciganima”, kasnije nazvan  ,,Centralni ured za borbu  protiv ciganske opasnosti”. Tada je bavarska policija osnovala odsek za ciganske  poslove, koji je dobijao kopije sudskih presuda  koje su se odnosila na prekršaje koje su počinili Cigani. Taj odsek je 1929. godine  pretvoren u nacionalni centar sa sedištem u Minhenu i odtada Romima nije bilo dozvoljeno da se kreću iz mesta u mesto bez dozvole policije.

Hitler je tada bio u mogućnosti da sprovede sve svoje nacističke ideje proklamovane u knjizi ,,Moja borba” (MEIN KAMPF), tj. da su Germani jedini narod budućnosti, a svi ostali robovi, dok je van zakona stavio čitave narode (rase) koje treba uništavati, spaliti i poubijati, a đubre tj. njihov pepeo razasuti na nemačko tle.

Romi su u vreme nacizma i fašizma bili suočeni sa potpunim uništenjem. Drugi svetski rat Romima i Sintima je doneo najveće nevolje koje beleži istorija o ovom narodu.

Nacisticka Hrvatska

Aleksandar Saša Rajković: Šta bi ste mogli da nam kažete o nirnberškim zakonima?

Bajram Haliti: Nirnberški Zakoni primenjeni su na Rome kroz medicinska i antropološka ispitivanja, tamničenja i strerilizaciju. Nacisti su težili da spreče Rome da se mešaju sa ostalim ljudima ,,nemačke krvi”. U očima nacista, Romi su bili ,,asocijalni” i nisu se uklapali u vrstu društva koje su nacisti trebali da izgrade.

Aleksandar Saša Rajković: Da li je poznat tačan broj pogubljenih Roma i Sintija?

Bajram Haliti: Tačan broj pogubljenih Roma i Sintija nije poznat, jer živeći na marginama evropskih društava, nisu ni ulazili u zvanične statistike. Pretpostavlja se da je broj njihovih žrtava veći od 3,5 miliona. Razlog što nije poznat tačan broj poginulih Roma nije samo zbog toga što ne postoje zvanične statistike, već i zato što ne postoji stvarno interesovanje da se on sazna. Treba istaći da nije utvrđen ni objektivno približan broj žrtava genocida, što predstavlja zločin, nepravdu prema nevinim žrtvama. Malo je krivaca pozvano na odgovornost, pravda nije zadovoljena. Na taj način je ostavljena mogućnost obnavljanja zločina genocida, što je bilo u suprotnosti sa Međunarodnom konvencijom o sprečavanju i kažnjavanju zločina genocida. Romske žrtve genocida nisu obeštećene. Niko nije izračunao koliko je danas manje Roma kao posledica zločina genocida. Zato je potrebno da se izvrši popis stradalih Roma u Aušvicu i svim ostalim logorima Trećeg Rajha, od sela do sela, od grada do grada i, uz to, prikupe sećanja svih ubijenih Roma i Sintija. Ceo svet zna za ubistvo 6,5 miliona Jevreja. Ceo svet govori o tragediji jevrejskog naroda. Malo ko govori o tragediji Roma, malo ko zna da je i u logorima Trećeg Rajha stradalo i 3,5 miliona Roma.

Aleksandar Saša Rajković: Da li su romske žrtve holokausta priznate od strane nemačke vlade?

Bajram Haliti: Naših tri ipo milina ubijenih Roma u II. Svetskom ratu nisu još oficijelno priznati od nemačke vlade. Nema nijedne službene knjige u kojoj se govori o romskom holokaustu. Recimo da je 3.500.000 mrtvih najbliže istini. 3.500.000 mrtvih za jedan zaboravljeni holokaust. Istina o o stradanjima Roma ostala je u Aušvicu.

Copy of ww2-ross_

Aleksandar Saša Rajković: Objasnite nam poreklo reči holocaust?

Bajram Haliti: Holokaust (grčki olokauston: potpuno spaljen, od prefiksa olo i kauston, spaljen) je žrtva paljenica bogovima ili dušama pokojnika kod Grka i Rimljana, pri kojoj se obično (za razliku od drugih tipova žrtava) spaljivala cela žrtvena životinja. Kod starih Izraelaca postojao je analogni obred spaljivanja celog jagnjeta (hebrejski olam kalil: uništenje ognjem).

Reč holokaust prvi je za taj genocid (koji sami Jevreji označavaju hebrejskom rečju Šoanevolja, uništavanje) upotrebio crkveni sabor protestantskih crkava tadašnje Zapadne Nemačke. Postepeno je ušao u opštu upotrebu i danas je to osnovno značenje reči. Upotrebljen je zbog posebnog značaja i intenziteta mržnje prema Jevrejima i ideološke osude judaizma, koja se izdvaja od postupaka prema drugim nacističkim žrtvama, a ima svoje duboke korene u hrišćanskoj civilizaciji (antisemitizam).

Postoje razlike u opsegu primene pojma. U širem značenju, obuhvata i genocid nad Romima i Sintima, kao i uništavanje drugih grupa koje je nacistički režim sprovodio: homoseksualaca, duševnih bolesnika, političkih protivnika, poljskih i sovjetskih ratnih zarobljenika, Jehovinih svedoka itd.

Holokaust je ime za sistematski državni progon i genocid nad različitim etničkim, verskim i političkim grupama ljudi tokom Drugog svetskog rata od strane Nacističke Nemačke i njenih saradnika. U rane primere holokausta uključuju se pogrom tokom Kristalne noći i Eutanazijski program T-4, što se kasnije razvilo u upotrebu odreda smrti i koncetracionih logora, kao i masovne i centralno organizovane pokušaje da se usmrti svaki mogući pripadnik skupina na koje su ciljali nacisti.

Aleksandar Saša Rajković: Polazeći od Uništenja u Drugom svetskom ratu, treba da se pokrenu pitanja humanosti, demokratije i jednake vrednosti svih ljudi – Vaš komentar?

Bajram Haliti: Za sad na ovom pitanju radi jedino švedska vlada koja je u junu 1997.godine na čelu sa predsednikom vlade Geranom Perssonom, Karlom Biltom, Olofom Johanssonom, Lars Leijonborgom, Mariannom Samuelssonovom i Alf Svenssonom pokrenula inicijativu za širok informacijski poduhvat o Uništenju pod naslovom živa istorija.

Aleksandar Saša Rajković: Fašizam i nacizam su naneli isuviše zla čovečanstvu da bi lako i brzo mogli biti zaboravljeni.

Bajram Haliti: Ta zla i ne smeju biti zaboravljena! Podsećanje na njih, kao najmračniji deo nove ljudske istorije u interesu je svih naroda i društava sveta. To je u interesu naroda i onih zemalja na čijem je tlu fašizam ponikao kao ideologija i kao oblik vladavine. Ne zbog toga da bi bezgranično nosili hipoteku i kompleks krivice, koja se, uostaloom, ne može pripisivati ni delu savremenika fašizma a kamoli budućim generacijama, već zbog toga da bi se sa ostalim narodima solidarno borili za potpunmo iskorenjivanje starog i svakog novog fašizma i nacizma kao zajedničkog neprijatelja. Ovo utoliko pre i više što ideologija fašizma i nacizma ne samo da ni izdaleka nije potisnuta iz svesti pojedinaca, grupa i čitavih slojeva, kao njihovo idejno i političko opredeljenje, već što ta ideologija odavno nalazi svoje oživotvorenje u organizovanju i aktivnosti svojih starih i novih pristalica.

Andrija Artukovic niar

Aleksandar Saša Rajković: Šta biste na kraju našeg razgovora preporučili?

Bajram Haliti: Na osnovu utvrđenih činjenica, očevidaca, svedoka, istorijskih i pravnih dokumenata, neosporno je da je u toku Drugog svetskog rata izvršen zločin genocida nad Romima.

Tražimo od Ujedinjenih Nacija da nas uključe u godišnje komemoracije holokausta.

Zato je potrebno obezbediti program izdavačke delatnosti u cilju obaveštavanja javnosti o zločinima genocida nad Romima.

Da se sakupi na jedno mesto sva raspoloživa dokumentacija o stradanjima Roma u Drugom svetskom ratu, posebno žrtava genocida.

Da se zatraži od Evropskog Saveta u Strazburu da omogući sakupljanje sve građe o genocidu u jednom centru.

Da se zahteva od Evropskog Saveta u Strazburu pokretanje zvanične inicijative za otvaranje svih arhiva u zemljama u kojima se dešavao genocid nad nevinim žrtvama, a to znači Romima.

Zatražiti od Evropskog Saveta u Strazburu novčana sredstva za rad na prikupljanju materijala. Istinu možemo kazati jedino pozivanjem na određenu građu i dokumenta.

Da se formira jedna institucija, tehnički savremeno opremljena sa ekipama istraživača koje bi mogle organizovano i sitemastki pregledati sve fondove građe, uključujući spiskove komisija za utvrđivanje zločina okupatora i njihovih pomagača, te razne publikacije, monografije, zbornike i drugu ratnu literaturu.

Da se osnuje centar za genocid, čime bi se dobilo mesto iz koga će kasnije izrasti muzej sa personalom koji će pomagati svim zainteresovanima, materijalno i informacijama.

Pokušajmo stvoriti romski Jad Vašem poput najznačjnijeg muzeja u Jerusalimu, koji bi svedočio da je romski narod jedan od najstrašnijih žrtava genocida, a biti genocidna žrtva znači biti ubijen samo zbog rođenja u jednom narodu i jednoj veri.

Napraviti ,,bazu podataka’’ o žrtvama genocida, s imenom i prezimenom žrtava, korestići savremenu kompjutersku tehnologiju, identifikovati žrtve i utvrditi njihov broj.

Utvrđivanje broja žrtava genocida u Drugom svetskom ratu treba da bude osnov za postavljanje zahteva  za punu odštetu romskih žrtava genocida,

Tražiti spisak ubijenih Roma na teritoriji Hrvatske, Nemačke, Poljske, Francuske i svih drugih zemalja gde se odigrao genocid nad Romima.

Proveriti da li u Los Anđelesu i najvećem federalnom muzeju SAD u Vašingtonu ima materijala o genocidu nad Romima,

Apel treba uputiti vladi SAD da otvori arhive ABVERA i GESTAPO-a koji su još uvek pod embargom u SAD.

Uništenje je bilo jedan od najvećih zločina protiv čovečanstva koji je ikad učinjen. Nacisti su ubili milione ljudi. Danas nam taj zločin izgleda neshvatljiv. A ipak je prošlo samo 65 godina otkako se dogodilo.

Svi mi koji želimo da živimo u društvu koje se odlikuje humanim vrednostima, demokratijom i ravnopravnošću svih ljudi, moramo da ustanemo protiv ideologije nasilja. Ne možemo mirno i ćutke da gledamo kako se ideje nacizma opet šire i kako se njihovi zločini poriču. Ko zaboravi istoriju, taj rizikuje da je ponovi.

Auschwitz-Birkenau

Bajram Haliti, master pravnik

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

*