4.11.2014, NOVINSKO INFORMATIVNA AGENCIJA ROMA – RAZGOVOR SA BAJRAMOM HALITIJEM, GENERALNIM SEKRETAROM SVETSKE ORGANIZACIJE ROMA

4.11.2014, NOVINSKO INFORMATIVNA AGENCIJA ROMA – RAZGOVOR SA BAJRAMOM HALITIJEM, GENERALNIM SEKRETAROM SVETSKE ORGANIZACIJE ROMA

U želji da otvoreno progovorimo o bremenu nedaća s kojima romski narod ulazi u treći milenijum, potražili smo gospodina Bajrama Halitija, master pravnika po obrazovanju, advokata pripravnika i doktoranta, poznatog romskog publicistu, generalnog sekretara Svetske organizacije Romna, novinara s velikim iskustvom i autora knjiga: Romi narod zle kobi, Dug prema istini, Nebeski prsten, Razmišljanja o romskom pitanju i Romi pred zidom smrti Aušvica – jednom rečju, čoveka koji o prošlosti i sadašnjosti Roma govori znanjem i iskustvom.

vlajky_clenskych_statu_EU

Andrija Janičijević: Danas u mnogim Ustavima država jugoistočne i centralne Evrope, Romima nije utvrđen status nacionalne manjine, i time im je uskraćena mogućnost ostvarivanja političkih, nacionalnih i kulturnih prava koja im pripadaju kao narodu u sociološkom smislu – Vaš komentar?

Bajram Haliti: Dugo vremena smo bili tretirani kao etnička grupa i eksplicitno se navodilo da smo etnička grupa, jer nemamo matičnu državu. Ovakvo određenje je nanelo veliku štetu našem narodu, jer iako smo faktički bili najveća nacionalna grupacija posle državotvornog naroda u zemljama jugoistočne i centralne Evrope, nismo učestvovali u raspodeli sva tri oblika vlasti (sudske, zakonodavne i izvršne) srazmerno procentualnom učešću u ukupnom broju stanovnika u jugoistočnoj i centralnoj Evropi.

Međutim, već u to vreme je usvojena Evropska povelja o ljudskim pravima, po kojoj za priznanje statusa nacionalne manjine nije potrebno postojanje matične države, već je sasvim dovoljno da određena nacionalna grupacija ima svoj jezik, običaj, kulturu, tradiciju i druge posebnosti po kojima se razlikuje od drugih.

Romi imaju pravo na rešenje svog statusa u zemljama jugoistočne i centralne Evrope u kojima žele i nastoje da održavaju i unapređuju dobre i prijateljske odnose i saradnju sa narodima u postojećim državama i njihovim nacionalnim institucijama, kao i svim drugim građanima.

U cilju stvaranja uslova za svoj biološki opstanak i sveukupni razvoj i očuvanje nacionalnog i kulturnog identiteta, romski narod ima pravo na osnivanje i razvoj svojih nacionalnih, kulturnih, verskih, obrazovanih, naučnih, ekonomskih, finansijskih, političkih i drugih institucija, udruženja, ustanova i organizacija, te njihovo finansiranje iz državnog budžeta .

Prvi put u našoj istoriji imamo romske institucije svuda, počev od romskih škola, romskih gimnazija, imamo sedam katedara za romski jezik, urađen je projekat da se formira romska akademija nauka i umetnosti, itd. – dakle, sve one institucije koje su imali i drugi narodi, kada su stvarali svoje nacionalne preporode ili kada su ostvarivali svoje nacionalne programe. Uz to Romi sada pokušavaju da deluju i na političkom planu -formiraju ili su formirali svoje političke partije, što je još jedan kvalitet.

Naravno, sve te partije imaju strahovite probleme – ali to je sudbina i svih drugih naroda, i njihove političke partije takođe imaju probleme. Uostalom, ne treba zaboraviti, politika u Evropi stara jeviše od dve hiljade godina, a naša politika jedva 40 godina. Prema tome, mi se, ako mogu tako reči, tek učimo da hodamo. Padovi, posrtanja i slično su neminovna stvar.

EU usvojila prvi legalni instrument za inkluziju Roma

NIAR: Danas u Evropi, koja se smatra kolevkom ljudskih prava, slobode i demokratije, kao značajan trend treba istači da se pitanje Roma sve češće postavlja na međunarodnom nivou. Da li se slažete sa mnom?

Bajram Haliti: Da. To se može oceniti kao ispravljanje vekovne nepravde dvadestog veka. U tome danas treba naročito istaći aktivnosti evropskih regionalnih organizacija (OEBS-a, Saveta Evrope i Evropske Unije).

Poznato je da je Evropski Savet primorao gotovo sve novoformirane države da za nacionalne manjine donesu odgovarajuće zakone, ili da u ustavima budu priznate kao nacionalne manjine i, s tim u vezi, da se odgovarajuća garancija da i našem romskom narodu. Za sada, kao što znamo, Romi su priznati u ustavima nekoliko zemalja: u Finskoj, Austriji, Sloveniji, Makedoniji i evo odnedavno, u Srbiji je priznat Romima status nacionalne manjine. Postoje zemlje u kojima su doneseni tzv. zakoni o nacionalnim manjinama, kao što su Mađarska, Češka, Slovačka, Rumunija, Hrvatska, itd.

U stvari, sve one zemlje koje žele da postanu, ili su postale, članice Evropskog Saveta, i u budućnosti treba da postanu članice Evropske Unije, moraju da ispune ove zahteve, to im nalaže Evropski Savet, s kojim Svetska organiyacija Roma godinama sarađuje. I mnoge od tih zahteva su upravo inicirale naše romske organizacije, uključujući naravno IRU i ERTF. Mi smo učestvovali u formulisanju mnogih od tih rezolucija, deklaracija, pa i zakona, uključujući i Evropsku kartu o jezicima nacionalnih i regionalnih manjina u Evropi.

Andrija Janičijević: Dakle, osim osnovnih prava nacionalnih manjina, kao što su pravo izjašnjavanja za pripadnika nacionalne manjine, pravo na ravnopravnost sa pripadnicima većinskog naroda, pravo na upotrebu jezika u privatnom i javnom životu, koja još prava postoje?

Bajram Haliti: Postoje i prava koja se u okviru OEBS-a javljaju po prvi put kao prava koja bi se mogla uslovno nazvati koletivnim pravima, ali ne pravima koja etničke zajednice koriste kao grupe, odnosno razvijaju nesmetano svoj nacionalni identitet. Tu pre svega spada pravo na izražavanje, čuvanje i razvoj identiteta, pravo na negovanje i razvoj kulture, pravo na osnivanje i čuvanje prosvetnih, kulturnih i verskih institucija, pravo na ispovedanje sopstvene religije, školske institucije itd.

human-rights
Andrija Janičijević: Šta su ljudska prava?

Bajram Haliti: Ljudska prava su univerzalna – Ona jednako pripadaju svim ljudskim bićima bez obzira na njihovu dob, rasu, etnicitet, pol, seksualnu orijentaciju, politička ubeđenja, veroispovest, nacionalno ili socijalno poreklo, jezik, svojinu, rođenje ili neki drugi spoljni faktor.

• Ljudska prava su suštinska – Ona su zasnovana na priznanju istinske vrednosti svakog ljudskog bića. Ona ne moraju da se kupuju, zarađuju ili nasleđuju.

• Ljudska prava su neotuđiva – Ljudska prava neke osobe ne mogu biti oduzeta, predata ili preneta. Nijedna osoba ili institucija nema pravo da drugo ljudsko biće liši njegovih ili njenih ljudskih prava. Ovo stoji čak i onda kada se ljudsko pravo ne priznaje ili se zloupotrebljava od strane jedne države.

• Ljudska prava su međusobno zavisna – Sva ljudska prava vrede jednako. Povreda jednog prava utiče na uživanje drugog. Stoga su ljudska prava međusobno povezana, nedeljiva i sva jednako bitna za zaštitu ljudskog dostojanstva.

Andrija Janičijević: Da li je demokratska politička atmosfera u zemljama jugoistočne i centralne Evrope povoljna, kada je u pitanju izgrađivanje novog demokratskog sistema prava manjina?

Bajram Haliti: Želim da ispred ,,Svetske organiyacije Roma” pozdravim demokratski preobražaj jugoistočne i centralne Evrope koji je otpočeo nedavnim političkim promenama.

Mi, Romi, se danas u jugoistočnoj i centralnoj Evropi nalazimo po prvi put u ovom veku u istorijskoj situaciji, zaista istorijskoj situaciji, u kojoj se odlučuje o našoj kolektivnoj sudbini.

Pred novim demokratskim vlastima se nameće kao prioritetan zadatak rešavanje nagomilanih elementarnih životnih problema stanovništva, nužnost što bržeg oživljavanja privrede i njene istovremene tranzicije u duhu evropskih kretanja, kao i rekonstrukcija postojećih institucija u skladu sa demokratskim načelima vladavine prava. Istovremeno, Romi zdušno podržavaju uređenje međunarodnog položaja država jugoistočne i centralne Evrope i njihovo postepeno uključivanje u Evroatlantske integracije.

Stoga unapređivanje multietničkih, multikulturalnih i multikonfesionalnih manjina predstavlja polaznu tačku i test demokratskog napretka zemalja u tranziciji, ali i kamen temeljac za njihovu unutrašnju i međunarodnu stabilnost.

Demokratska politička atmosfera jugoistočne i centralne Evrope mora da se ostvari doslednim iskorenjivanjem svih oblika nacionalizama, a naročito otklanjanjem posledica ranije negativne prakse i nepravdi koje su učinjene protiv pojedinih manjina, otklanjanjem etničkih stereotipa i predrasuda, permanetnim vaspitavanjem građana, (naročito mladih) za toleranciju, dijalog i vrednosti multikulturalnih društava, pri čemu posebnu odgovornost imaju obrazovni sistemi i mediji.

Međutim, kao što vidimo, danas u pojedinim zemljama jugoistočne i centralne Evrope rasizam sve više jača, i on se drastično odražava na Rome. Rasizam ima strašne posledice – počev od prekršaja do takozvane etničke distance, pokušaja izolacije Roma, pa sve do genocida.

NEO-NAZI-SKINHEAD---1991-007

Andrija Janičijević: Kako objašnjavate permanetne pogrome nad Romima u pojedinim zemljama jugoistočne i centralne Evrope?

Bajram Haliti: Društveni položaj Roma u jugositočnoj i centralnoj Evropi i danas je lošiji nego položaj ostalog stanovništva. Prema navodima izveštaja Evropskog komiteta za migracije iz 1995. godine koji se bavi položajem Roma u Evropi: “Oni su u nepovoljnom položaju u skoro svakoj oblasti: obrazovanju, zapošljavanju, zdravstvu, stanovanju i učešću u javnom životu.” Takođe, ljudska prava Roma su izložena stalnom kršenju, naročito u jugoistočnoj Evropi. Posebno su teški slučajevi nasilja prema Romima od strane ekstremističkih i profašističkih i neonacističkih grupa, kao što su skinhedsi. S druge strane, državni organi, naročito u jugoistočnoj Evropi, su često indiferentni prema kršenjima prava Roma, a u nekim slučajevima u tome i sami učestvuju.

Pogrešno i zlurado shvaćeni, žrtve predrasuda, čak i progona, Romi spadaju u jednu od manjina čiji je lik u toku cele njihove duge i mukotrpne istorije bio najgrublje iskrivljavan.

Danas se romska zajednica, pod pritsiskom drugih kultura koje ugrožavaju kako njenu koheziju tako i njen tradicionalni način života, nalazi u celom svetu pred novim socijalnim i kulturnim problemima. Zbog toga je više nego ikad neophodno da se svet upozna s pravim karakterom romskog identiteta, romske prošlosti i sadašnjosti, kako bi se između Roma i ostalog dela sveta uspostavilo veće razumevanje i prisnija saradnja.

Andrija Janičijević: U takvoj situaciji postavlja se pitanje kakvu zaštitu Romima pruža međunarodno pravo i, posebno, kakva im prava pripadahju u pogledu očuvanja kulture, jezika i tradicije koji čine osnovne elemente njihovog identiteta? Šta je sa ljudskim pravima?

Bajram Haliti: Od kada je sveta i veka traje borba za ljudska prava. Odvajkada potčinjen ne samo prirodi, već i drugim ljudima, kao pojedinac, pripadnik određenog društvenog sloja, vere, rase, nacije, pola, uzrasta, čovek se sam ili oslanjanjem na istomišljenike, državu, međunarodne organizacije, borio za svoja prava. U toj borbi bilo je uspona i padova, ali se nezadrživo širio skup prava čoveka, kao pojedinca, pripadnika određene društvene grupe, građanina države i subjekta međunarodne zajednice.

Odgovor na ropstvo, kao instituciju, bio je Spartakov ustanak u doba drevnoga Rima, ali i Linkolnova težnja za oslobađanje robova mnogo vekova kasnije, sa zadocnelim ukidanjem nekih preostalih razlika u pravima belaca i crnaca u vreme Lindona Džonsona, pre pedesetak godina.

Sa Magnom kartom 1215. počela je era širenja sloboda, do tada rezervisanih za vladare i druge nasledne i uzurpatorske nosioce crkvene, državne i druge moći. Magna kartom važnu skalu prava dobijaju vlastelini, ali je time, u stvari, otpočeo proces ,,spuštanja» nekih važnih prava čoveka sa vrha državne piramide ka njenoj osnovici.

Habes korpus akt 1679. se odnosio ,,samo,, na obavezu izvođenja uhapšenika na sud, ali je ta obaveza ostala od izuzetne važnosti do najnovijih dana kao velika prepreka samovolji i zlovolji izvršnih organa vlasti u odnosu sa građanina, koji su nevini sve dok sud ne utvrdi da je kriv.

Zakon o pravima (Bill of Rights) iz 1787.godine, koji predstavlja jednu od univerzalnih tekovina Američke revolucije, prvi je proklamovao čitavu lepezu prava i sloboda čoveka u modernom smislu tih reči, pa se nalazi i u temeljima savremenog međunarodnog poretka.

Deklaracija o pravima čoveka i građanina 1789. godine, kao simbol Francuske revolucije, otišla je korak dalje, težnjom za slobodom, jednakošću, bratstvom, šireći dijapazon ljudskih prava, prodorom u ,,klasnu,, i svaku drugu jednakost ljudi.

Deklaracijom prava radnog i eksploatisanog naroda 1918.godine, Oktobarska revolucija je u skupu političkih i građanskih prava pridružila, kao ne manje značajna ili kao još značajnija ekonomska i socijalna prava.

Bez tih pređenih istorijskih deonica u širenju opsega i dometa ljudskih prava, ne bi bilo moguće stići do Opšte deklaracije o pravima čoveka iz 1948.godine koju je, kao moralnu i političku obavezu, ali i pravnu podlogu mnogim kasnijim međunardno-pravnim aktima iz te oblasti, usvojila Generalna skupština Ujedinjenih Nacija. Usvojena pre 60 godina, Opšta deklaracija o pravima čoveka je otkrila i obznanila novo doba u afirmisanju, širenju i ostvarivanju ljudskih prava.

Na Opštu deklaraciju o pravima čoveka neposredno se oslanjaju Pakt o političkim i građanskim pravima i Pakt o ekonomskim i socijalnim pravima iz 1966. godine, koji obavezuju države i na osnovu kojih se vrednuje i meri usaglašenost pravnog poretka svih zemalja sa temeljnim civilizacijskim dostignućima i stremljenjima savremene međunarodne zajednice.

Pod okriljem Ujedinjenih Nacija usvojeni su i mnogi drugi akti iz oblasti promovisanja i zaštite ljudskih prava, doprinoseći uspostavljanju celovitog i koherentnog sistema zaštite prava čoveka ,,bez obzira na rasu, pol, jezik ili veru», kako se to navodi u ciljevima i načelima Povelje Ujedinjenih Nacija (glava I, član 1).

Kada je reč o XX veku, treba istaći da načelo zaštite manjina nije ušlo u pakt društava naroda, ali su u sklopu mirovnih ugovora na kojima je nastala tzv. Versajska Evropa, neke države, kao Poljska, Čehoslovačka, Rumunija, Grčka i Kraljevina Srba, Hrvata i Slovenaca, morale preuzeti obaveze o zaštiti manjina. U Kraljevini Srba Hrvata i Slovenaca sve političke stranke su bile protiv preuzimanja tih obaveza, vlada je zbog toga podnela ostavku, ali obaveze o zaštiti manjina su morale biti prihvaćene.

Nakon Drugog svetskog rata u ugovore sklopljene u okviru Pariske mirovne konferencije 1946-1947 nisu ušle posebne odredbe o zaštitui manjina, već ekstenzivnija i apstraktnija formulacija da se bez obzira na rasu, veru, pol i jezik svima mora obezbediti uživanje prava čoveka i osnovnih sloboda.

Korenit zaokret i temeljnu odrednicu u savremenom međunarodno pravnom poretku o zaštiti položaja i prava manjina predstavlja član 27. Međunarodnog pakta o građanskim i političkim pravima od 16. Decembra 1966.godine, u kome se kaže da pripadnici manjina ne mogu biti lišeni prava na sopstveni kulturni život, na ispovedanje i obrede svoje vere i na upotrebu svog jezika. Najpotpuniji sistem zaštite manjina ostvaren je u sklopu evropskih institucija, posebno pod okriljem Saveta Evrope i OEBS-a.

Na planu regionalne kodifikacije ljudskih prava izvanredno značajnu ulogu imaju OEBS, Savet Evrope, Organizacija Američkih Država i Organizacija Afričkog Jedinstva, koje su dopunile i uskladile sistem ljudskih prava u skladu sa stepenom razvoja i osobenostima kontinenata o kojima je reč. Upravo uzimajući u obzir ovaj regionalni nivo, naročito kada je reč o sve integrisanoj Evropi, sistem ljudskih prava, sa proklamovanim normama i obavezama u unutrašnjem pravnom poretku, sudskim organima pod okriljem međunarodnih organizacija (kao što je Savet Evrope), vrednovanjem stepena uspostavljanja pravne države i civilnog društva, dobija mogućnost ,,pune operacionalizacije».

Pitanje zaštite ljudskih i manjinskih prava Roma nije samo pitanje prava i njegove primene. Najpre, treba se boriti protiv ukorenjenih predrasuda prema Romima, koje ne samo što predstavljaju jedan vid prikrivenog rasizma, nego služe i kao osnov za izazivanje mržnje i nasilja prema Romima. Takođe, države u tranziciji treba da učine mnogo više na poboljšanju ekonomskog i društvenog položaja Roma u celini, kako bi oni prestali da budu na marginama društva. Tada će i oni sami biti u boljem položaju da koriste i odbrane prava koja im pripadaju. Povodom mera za poboljšanje položaja Roma i uklanjanje posledica dugotrajne diskriminacije prema njima, treba ponovo istaći da države imaju pravo da primenjuju i mere ,,obrnute diskriminacije” – to su mere koje bi Rome privremeno stavile u bolji položaj od ostatka društva (na primer, u pogledu dobijanja posla, stanovanja, obrazovanja i sl). To je način da se ubrzano uklone posledice diskriminacije i Romi dovedu u jednak položaj sa ostatkom društva.

Kada je u pitanju medjunarodna zaštita ljudskih prava, mi danas raspolažemo, ne sa idealnim, ali sasvim dovoljnim normativnim arsenalom. Normativno, veoma je dobro razrađeno pitanje rešavanje problema nacionalnih manjina, zadovoljavanja njihovih prava i interesa. Normativna strana, dakle, nije ona koja treba da nas podstiče da tragamo za novim rešenjima. Postojeći instrumentari za primenu standarda i normi su takođe sasvim dovoljni. Pitanje zaštite prava nacionalnih manjina i unapređenje njihovog položaja postalo je sastavni deo koncepta bezbednosti i saradnje – posebno u Evropi. Prema tome, ni tu ne treba više da se bije bitka. No, ono što je potrebno, to je ozbiljan napor da se sve ono što usvojeno i sprovede. Treba, dakle, da mobilišemo snage i dosledno sprovedemo ono što već postoji. Naravno, to ne znači da stvari u hodu ne treba i dorađivati i poboljšati.

romi-deca

Andrija Janičijević: Romska zajednica, zbog svojih kulturnih i ekonomskih specifičnosti u ostvarivanju svojih prava nailazi na mnoge barijere, recite nam zašto?.

Bajram Haliti: Pa zato što još uvek ne postoji pravni dokument Evropske Unije u području zaštite prava Roma koji bi obavezivao države članice u kojima žive Romi.

Zato se logičnim čini zaključak da specifičan položaj romske manjine u Evropi zaslužuje da se jedan pravno obavezujući dokument Evropske unije posveti isključivo zaštiti prava Roma, te da se ustanove jasni mehanizmi kontrole sprovođenja tog dokumenta na nivou svake od zemalja članica.

Više je razloga za takvu tvrdnju. Naime, Romi su tradicionalno na marginama ili posve isključeni iz društva/društava i nemaju matičnu državu, koja bi na načelu reciprociteta s drugim zemljama ili ostalim raspoloživim mehanizmima, štitila njihova prava. Zbog te činjenice su u vidljivo lošoj poziciji od svih ostalih nacionalnih manjina u Evropi.

ECRI

Andrija Janičijević: Koje su evropske i međunarodne institucije ušle u zaštitu prava Roma?

Bajram Haliti: U prepoznavanju problema romske nacionalne manjine kao specifičnog u okviru zaštite manjinskih prava, Evropska Unija i njene institucije nisu usamljene. Na tom polju devedesetih godina dvadesetog veka određene napore su uložile sledeće evropske institucije: Savet Evrope (Council of Europe) i Organizacija za evropsku bezbednost i saradnju (Organisation for Security and Co-operation in Europe-OSCE), koje okupljaju i evropske zemlje koje nisu članice Evropske Unije.

Savet Evrope je oformio nekoliko tela koja se izričito bave pitanjima diskriminacije i rasizma, s’ naglaskom na položaju romske populacije. Godine 1993. osnovan je ECRY-European Commision aganinst Racism and Intolerance, koja kao jednu od ciljanih grupa prati Rome i njihova prava, razvoj romskih prava, i u svakoj od zemalja članica daje preporuke za načelna pitanja u tom području te ostvaruje vezu s nevladinim institucijama i sličnim institucijama Evropske Unije.

Savet Evrope ima 45 zemalja članica i izvestan broj država posmatrača. Sve države članice moraju potpisati i ratifikovati Evropsku konvenciju o ljudskim pravima. Evropska konvencija je zakon koji važi u svim državama članicama Saveta Evrope. Kao rezultat prevladavanja Evropske konvencije u srcu sistema Saveta Evrope, ljudska prava zauzimaju centralno mesto u Savetu Evrope.

Veliki deo snage mehanizama za ljudska prava Saveta Evrope nosi Evropski sud za ljudska prava, koji je mehanizam sprovođenja Evropske konvencije. Pored Suda, mnoge druge pogodnosti za zastupanje postoje u ovoj regionalnoj instituciji. Aktivisti bi trebalo da se upoznaju sa barem sledećim institucijama koje postoje unutar Saveta Evrope:

• Revidirana Evropska socijalna povelja,
• Evropska komisija protiv rasizma i netolerancije,
• Komitet za sprečavanje torture,
• Okvirna konvencija za zaštitu nacionalnih manjina, i
• Parlamentarna skupština.

Stručna grupa za Rome/Cigane (Specialist Group on Roma/Gypsies-MG-S-Rom) telo je unutar Saveta Evrope koje od 1995. godine nadzire stanje romskih prava i prema stanju na terenu daje preporuke za delovanje Saveta ministara kao rukovodećem telu Saveta Evrope. Sastavljeno je od predstavnika zemalja članica, predstavnika Parlamentarne skupštine, te Kongresa lokalnih i regionalnih vlasti, a kao posmatrači tu su i predstavnici OSCE-ovih tela Office for Democratic Institutiones and Human Rights (ODIHR), kao i predstavnici Evropske komisije. Odbor ministara Saveta Evrope takođe radi na pitanjima vezanim za romsku zajednicu, izdajući redovne i ad hoc izveštaje o preduzetim merama u sprovođenju Okvirne konvencije o zaštiti nacionalnih manjina.

OSCE radi na promociji integracije Roma u evropskim državama, usmeravajući se na političku uključenost Roma u život Evrope (organizacija posebnog programa vezanog uz romsko učešće na izborima) te na probleme u obrazovanju, životnim uslovima itd.

Romskom se problematikom posebno bavi Contact-Point for Roma and Sinti Issues u okviru OSCE, i zajedno sa Savetom Evrope u okviru Pakta o stabilnosti sprovodi dvogodišnji projekat posvećen Romima i funkcionisanju romskog nevladinog sektora, koji finansira Evropska Komisija.

Uz to, OSCE drži godišnje sastanke o “ljudskoj dimenziji” koji se usmeravaju na pitanja ljudskih prava u određenim regionima. Ovi sastanci obezbeđuju dobru priliku za NVO da uspostave mreže i izvrše pritisak u vezi sa svojim pitanjima obzirom na to da postoji mnogo mogućnosti obezbeđenih za NVO da postave svoja pitanja. Kao dodatak mogućnostima za predstavljanje izjava a glavnom zasedanju sastanka, NVO mogu organizovati dodatne događaje kao deo svoje strategije u izgradnji koalicija, te dalje usmeravati raspravu o pitanjima ljudskih prava. Takođe, OSCE redovno drži takozvane “ad hoc” sastanke o hitnim pitanjima.

Valja posebno istaći i European Roma Rights Center–ERRC, koji deluje kao međunarodna pravna organizacija od javnog interesa posvećena praćenju pravnih okvira zaštite prava Roma, sprovođenju organizovanih tužbi međunarodnim sudovima protiv zemalja u području kršenja romskih prava, zagovaranju politika te antidiskriminacionih i političkih aktivnosti u saradnji s vladama. ERRC takođe sprovodi i kontinuiranu edukaciju Roma za rad na ljudskim pravima u svojoj zajednici, i stipendira mlade Rome.

Redovne godišnje izveštaje u području manjinskih i ljudskih prava Roma daje i Human Rights Watch, kao nezavisna nevladina organizacija koja prati stanje ljudskih prava, te zagovara njihovo poštovanje i radi na političkim aktivnostima i praksi sprovođenja ljudskih prava Roma, sarađujući s vladama zemalja. Sličnim izveštajima romsku problematiku u evropskim zemljama dotiče i Amnesty International.

Za razliku od pravnih instrumenata Ujedinjenih nacija naznačenih u poglavlju 3, Evropsku konvenciju nadgleda sudsko telo. Često pominjan kao Evropski sud, ovaj instrument bavi se tužbama koje se iznose pred njega, tumačeći prema Konvenciji da li su se povrede građanskih i civilnih prava dogodile.

Protokol 12 stupiće na snagu odmah nakon što ga ratifikuje 10 država članica Saveta Evrope. Odmah nakon što se Evropska konvencija ratifikuje od strane države članice CoE, država potpada u nadležnost Suda. Tu je moguće podneti i pojedinačne i međudržavne tužbe, te stoga tužitelji mogu biti države ili pojedinci (grupe pojedinaca ili NVO takođe se uklapaju u sudsku definiciju “pojedinačnih tužitelja”). Tužbe se mogu podneti Sudu samo nakon što je podnosilac tužbe iscrpeo sve raspoložive domaće pravne lekove, što znači da je osoba pokušala sve odgovarajuće mogućnosti kako bi obezbedila pravdu u državi gde se povreda dogodila. Kada sud jednom donese presudu, država je mora usvojiti. Komitet ministara CoE nadgleda da li se ispunjavaju odluke Suda.

Od svoga nastanka, Evropski sud pretresa slučajeve rasne diskriminacije. Opazio je da diskriminacija na rasnoj osnovi može u nekim slučajevima činiti povredu člana 3 Konvencije, nečovečni i ponižavajući tretman. U nedavnoj tužbi prekretnici koju su podneli Evropski centar za prava Roma i domaći partneri, Sud je takođe utvrdio da države imaju dužnost da preduzmu sve moguće korake kako bi utvrdile da li diskriminirajući stavovi igraju ulogu u ispitivanju zločina.

Unutar Evrope postoje tri glavna upravna tela koja se bave ljudskim pravima. To su Evropska unija, Organizacija za bezbednost i saradnju u Evropi i Savet Evrope.

Nakon amandmana Evropske unije na osnovni osnivački ugovor iz 1999. godine, vladajuća tela Evropske unije “mogu preduzeti primerenu aktivnost kako bi se borila protiv diskriminacije zasnovane na polu, rasnoj ili etničkoj pripadnosti, veroispovesti ili verovanju, invaliditetu, dobi ili seksualnoj orijentaciji.” To znači da EU može preduzeti bilo kakvu akciju kako bi se borila protiv diskriminirajućeg zakona ili politike u državama članicama. Poslednjih godina, EU je preduzela određeni spektar mera u borbi protiv rasne diskriminacije, kako unutar tako i izvan Evropske unije.

2007945_w21

Andrija Janičijević: Šta je rasna direktiva?

Bajram Haliti: Formalno nazvana Direktiva Saveta 2000/43/EC, Primenjivanje principa jednakog tretmana među osobama bez obzira na njihovo rasno ili etničko poreklo, ono što je postalo poznato kao “Rasna direktiva” najjači je instrument EU po pitanju borbe protiv rasizma, usvojen u junu 2000. Direktiva postavlja okvir minimuma zahteva za “borbu protiv diskriminacije na temelju rasnog ili etničkog porekla, sa ciljem da sprovede načelo država članica o jednakom tretmanu.” (Član 1).

Širok u svom polju delovanja, ovaj dokument zahteva da države članice EU pravnim putem ukinu rasnu diskriminaciju u oblastima zapošljavanja, obrazovanja, socijalne zaštite, socijalnih povlastica i pristupa robama i uslugama. Direktiva iznosi odredbe prema kojima države članice Evropske unije moraju usvojiti zakone, regulacije i administrativne odredbe neophodne za delovanje prema Direktivi. Države članice treba da primene Direktivu direktno u njihovim nacionalnim zakonima i praksama kako bi se ojačala zaštita od diskriminacije zasnovane na rasnom ili etničkom poreklu.

Države članice moraju obezbediti da domaći zakonski poredak uključuje mogućnosti sankcija za diskriminatore i nadoknade za žrtve.

Iako dokument obezbeđuje minimum zahteva za promociju jednakog tretmana svih osoba, ne postoji propisan maksimum standarda. To znači da države mogu primenjivati progresivnije mere sve dotle dok se nalaze na liniji sa namerama i duhom Direktive. Zakoni i druge odredbe protivni načelu jednakog tretmana moraju biti ukinuti. Od država se dodatno zahteva da odrede telo ili tela za unapređenje jednakog tretmana.

Prvobitni rok državama članicama da primene sve odredbe Direktive u njihove domaće zakone bio je 19. jul 2003. godine, dok se od novih država članica EU očekuje da usvoje zakone onako kako se to zahteva u Direktivi do trenutka kada se one pridruže EU.

Rasna direktiva određuje i izveštajnu proceduru koja zahteva podnošenje državnih izveštaja na svakih pet godina, u kojima će se procenjivati uticaj preduzetih mera. Izveštaji se podnose Evropskoj komisiji.

Andrija Janičijević: Recite nam najkraće koji su onda ciljevi i zadaci Svetske organizacije Roma?

Bajram Haliti: Ciljevi Svetske organizacije Roma su: Obezbeđivanje trajnog mira i stabilnosti u Evropi i na sv$im drugim kontinetima, jačanje građanskog društva, promocija, razvoj i primena modela trajnog mira i stabilnosti, demokratije i međusobne tolerancije; saradnja u rešavanju ekonomskih, socijalnih, edukacionih i humanitarnih problema Roma i nalaženje trajnih finansijskih rešenja za iste u državama u kojima oni žive, sistematsko praćenje i proučavanje stanja ljudskih prava; utvrđivanje evenutalnih povreda ljudskih prava i preduzimanje incijativa za njihovo otklanjanje; davanje predloga za poboljšanje stanja ljudskih prava i to kako putem međunarodnih akata, tako i putem unutrašnjeg prava država članica; saradnja i koordinacija rada sa UN i njenim organima, evropskim institucijama i svim državama kao i mnogim drugim institucijama i organizacijama koje su nadležne za rešavanje problema Romske nacije; rad na priznavanju Romske nacije kao vanteritorijalne nacije sa statusom članice UN i svih njenih organa i predstavnicima u organima i organizacijama UN i EU prema njihovim najvišim pravnim aktima; zalaganje da se usvoji antidiskriminacioni zakon.

Nacrtom Povelje Svetske organiyacije Roma postavili smo osnovne ciljeve i principe, tako što smo ih uskladili sa strategijom OUN i predloženom politikom EU sa Samita o integraciji Roma u Briselu od 16. IX. 2008. godine. Takođe se ovim Nacrtom Povelje reguliše način ostvarivanja individualnih i kolektivnih prava Romskoj naciji u državi u kojoj živi njenim najvišim aktom-Ustavom i svim pratećim zakonima i podzakonskim aktima, ili međunarodnim ugovorima koji su garantovani svim nacijama.

Novinsko informativna agencija Roma

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

*