Bajram Haliti – OSVRT POVODOM SVETSKOG DANA ROMSKOG JEZIKA

Bajram Haliti – OSVRT POVODOM SVETSKOG DANA ROMSKOG JEZIKA

Romski jezik i kultura u Srbiji, na jugozapadnom Balkanu i u Evropi treba da budu predmet ozbiljnog načnog proučavanja.

Međunarodni kongres Roma, koji je održan u 1971. godine u Londonu pod predsedništvom Slobodana Berberskog, označava novu etapu u istraživanju romologije. Tada je komisija za jezik proglasila da ,,nijedan dijalekat nije bolji od drugih dijalekata, ali nam treba normalizovani centralan jezik, kojim bismo govorili na kongresima i pisali u međunarodnim listovima“. Ovom odlukom Komisija je ispravno odbacila predloge da jedan dijalekat bude izabran za ,,književni jezik“ i skrenula pažnju na mogućnost stvaranja centralnog jezika Roma na osnovu onoga što je zajedničko za najveći broj dijalekata.

Vekovni progoni, diskriminacija i nevolje Roma učinili su da ovaj paćenički narod ostane izvan osnovnih ljudskih prava, a da ne govorim o kulturnim i društveno-ekonomskim kretanjima evropskih civilizacija.

Premda su svako društvo i svaka društvena grupacija, verovatno od početka čovekovog postojanja, imali neku vrstu jezičke politike i premda je u svaku globalnu politiku društva ugrađen i određen odnos prema jeziku, pojam jezičke politike u lingvističkoj se literaturi Roma pojavljuje relativno kasno.

Naša jezička politika treba da bude skup postupaka pomoću kojih institucije, grupe ili pojedinci u ovome društvu neposredno ili posredno utiču na jezik, upotrebu jezika i jezičku situaciju u jednom segmentu društva, u celom društvu ili u više sinhronizovanih društava.

Naime, jezička delatnost, sa svojim aspektima − jezikom i govorom, objekat je jezičke politike, ali su neki njeni oblici i funkcije samo pod indirektnim uticajem te politike, a na druge ona deluje podjednako.

Jezička politika, treba da se bavi prvenstveno jezikom u javnoj komunikaciji, ali ne sme se zaboraviti činjenica da jezik javne komunikacije redovito ima, u sociološkom smislu, viši hijerarhijski status od jezika privatne komunikacije, pa zato ne tako često na njega utiče; tako i jezička politika, indirektno, ali ponekad vrlo snažno, deluje i na jezik privatne komunikacije.

Mislim da su za jezičku politiku najrelevantnije upotrebe jezika u administraciji, procesima obrazovanja, sredstvima masovne komunikacije i književnosti i kanali u kojima se pojavljuju jezik administracije i politike, jezik obrazovnih procesa, jezik sredstava masovne komunikacije i jezik književnosti, da uslovno tako nazovemo ove podjezike, često u međusobnoj interferenciji.

Javna komunikacija, njen jezik, standardizacija i standardni jezik predstavljaju, svakako, samo jezičku stranu jezičke politike, ali pošto su sve to eminentno društveni fenomeni (pa je i jezička politika za lingviste sociolingvistička pojava), nemoguće je zanemariti njenu društvenu stranu, dakle činjenicu da se svaka jezička politika ne samo odvija u sasvim određenom društvenom kontekstu nego je i njime fundamentalno determinisana.

Za mnoge je jezik samo sredstvo komunikacije. No, on je deo naše kulture, naše istorije, preduslov za slobodu izražavanja mišljenja. Postoji nekoliko članova Okvirne konvencije koji se tiču prava na upotrebu jezika.

Kao značajan trend treba istaći da se pitanje Roma sve češće postavlja u Srbiji i zemljama bivše Jugoslavije, u Evropi i na međunarodnom nivou. To može imati samo povoljne refleksije na njihov položaj.

5. cergari

Romski jezik i kultura u Srbiji, na jugozapadnom Balkanu i u Evropi predmet su ozbiljnog načnog proučavanja. Posebno je u tom pogledu vredan i značajan lingvistički, sakupljački i etnografski rad velikog prijatelja Roma akademika Radeta Uhlika iz Sarajeva, rad koji još nije u dovoljnoj meri valorizovan, pa čak ni u celini publikovan. Akademik Uhlik autor je i vrednog srpskohrvatsko-romsko-engleskog rečnika Rromengo alavari, koji je izdat u Sarajevu 1983. godine. Tri godine ranije u Skoplju je izašla Romska gramatika-Rromani gramatika autora Krume Kepeskog i Šaipa Jusufa. U novije vreme izdata je, 2005 godine, gramatika romskog jezika dr Rajka Đurića, u Hrvatskoj je izdat Romsko-hrvatski i hrvatsko-romski rečnik autora Veljka Kajtazija, u BiH je izdat Romsko-bosanski i bosansko-romski rečnik autora Hedine Sijerčić; u Makedoniji je izdat Romsko-makedonski i makedonsko-romski rečnik dr Ljatifa Demira, u Vojvodini je izdat Romsko-srpski rečnik Alije Krasnićija, u Austriji je izdat Romlex autora Dietera W. Halwachsa / Barbare Scrammel / Astrida Radera, koji nije rečnik romskog u pravom smislu, to je leksička baza podataka. Ona sadrži podatke koji predstavljaju varijacije u leksikonu svih dijalekata romskog i gotovo u potpunosti pokriva osnovni leksikon romskog jezika.

Sve ove umetničke, kulturne i naučne aktivnosti Roma Republike Srbije kao i Roma iz ostalih sredina svedoče o prosperitetu romskog jezika i romske kulture u našoj zemlji i šire i o njihovoj sve većoj prisutnosti u društvenom i kulturnom životu naše višenacionalne i višejezičke zajednice. Takav razvoj morao je uticati i na nacionalnu ravnopravnost Roma u Srbiji, o čemu, pored ostalog, govori i statistički podatak da u Srbiji živi od 650.000 do 800.000 Roma (nezvaničan podatak). To je još jedan razlog više za moj veliki poduhvat pisanja prvog Srpsko-romskog rečnika sa gramatikom i pravopisnim savetnikom.

Neophodne su mere potpore za razvoj romskog jezika u modernoj Srbiji, što bi pridonelo komunikaciji, strukturiranju identiteta, praćenju procesa izražavanja misli, nematerijalnom stvaralaštvu i kulturnom nasleđu cele zajednice.

Više puta sam konstatovao da je romski jezik zaostao zbog istorije Roma, zbog njihovog socijalnog položaja. A sa druge strane, u romskom jeziku fale mnogi pojmovi, mnoge reči, zato što su do sada Romi učili na nematernjem jeziku. Zbog toga se moramo zalagati da romski jezik bude ravnopravan, ne samo u smislu de jure, već i de facto sa drugim jezicima. I to je u prvom planu osnovni cilj i zadatak izdavanja prvog Srpsko-romskog rečnika sa gramatikom i pravopisnim savetnikom.

Mi ne možemo anarhistički predvideti razvoj romskog jezika. Moramo u kontinuitetu razvijati romski jezik sa svim zakonskim normama jezika, i to bi naravno bila tvrda baza za osnovu zajedničkog jezika, sa tolerancijom prema pojedinim dijalektima. Nastojaćemo da se uspostavi dobra harmonija između narečja, pa tek onda da se razvija školstvo, izdavačka delatnost, štampa, teatar itd. Ja se nadam da ćemo za nekoliko godina imati dovoljno pedagoškog materijala da se otvori razredna nastava na maternjem jeziku u skladu sa zakonima određene države u kojoj naša nacionalna zajednica živi. Ja smatram da će se uskoro prihvatiti romski standardni jezik u svim državama i onda nećemo imati nikakvih poteškoća oko sporazumevanja na pisanom planu.

Belgium EU Nobel Peace Prize

Jedno od osnovnih prava jeste pravo na slobodno korišćenje maternjeg jezika i njegov razvoj. Za to je potrebno stvoriti adekvatne uslove. Pošto je jezik deo kulturnog života ljudi, čak neotuđivi deo kulturnog razvoja − kako je to definisano u Uneskovoj konvenciji protiv diskriminacije u obrazovanju (Doc, 11 C, 144. XII 1960), neophodno je stvoriti uslove za upotrebu i korišćenje romskog jezika, u smislu i na način koji je predviđen Rezolucijom IV Svetskog kongresa Roma i Sinta.

Romski jezik, koji za Rome ima neprocenjiv nacionalni, kulturni i istorijski značaj, treba da, kao kulturno dobro koje se neprestano ugrožava, uživa zaštitu Uneska u meri i na način kao što je to slučaj sa kulturnim dobrima, istorijskim znamenitostima i prirodnim retkostima raznih naroda i zemalja. Pošto ovaj narod nema svoju državu, međunarodna zajednica, u ovom slučaju Unesko, treba da preuzme ulogu zaštitnika njegovog najznačajnijeg kulturnog dobra – jezika.

Poštovanje prava Roma, individualnih, osnovnih i ljudskih prava, i njihovih prava kao manjine od suštinskog je značaja za poboljšanje njihovog položaja.

Garantovanje jednakih prava, jednakih šansi, jednakog tretmana i mere za poboljšanje njihovog položaja omogućiće obnovu romskog jezika i kulture što će obogatiti evropsku kulturnu raznovrsnost.

Garantovano uživanje prava i sloboda postavljenih u članu 14. Evropske konvencije o ljudskim pravima važno je za Rome jer im omogućava da očuvaju svoja individualna prava.

Države članice Saveta Evrope usvojile su posebno zakonodavstvo za zaštitu manjina. Savet Evrope usvojio je nekoliko rezolucija i preporuka o manjinama. Posebno upučujem na preporuku 1134 (1990) o pravima manjina. Ti tekstovi važni su za Rome, ali im je, kao jednoj od retkih neteritorijalnih manjina u Evropi, potrebna specijalna zaštita.

Treba uvek da se osvrćemo na sledeće teme: ispitivanje standarda izloženih u Konvenciji i Evropskoj povelji o regionalnim ili manjinskim jezicima, sačinjenenoj 5. novembra 1992. godine u Strazburu, koju je naša država ratifikovala (,,Sl. list SCG. Međunarodni ugovori “ – br. 18/2005), s ciljem da obezbedimo punu i efektivnu jednakost pripadnika manjina, s posebnim osvrtom na paket prava koja se tiču obrazovanja i jezičkih prava; osvrtanje na prikupljanje etničkih podataka kroz popis stanovništva. Treba da se raspravlja o implementaciji ovih standarda za zaštitu pripadnika nacionalnih manjina i da se nadzire u skladu sa Okvirnom konvencijom. Vrlo je važno da se oba aspekta obrade, jer zaštita manjinskih prava u praksi nije statičan, nego suštinski dinamičan proces.

Čvrst pravni okvir je važan, ali isto tako je važno da se ove norme sprovode i u praksi. Zaista je krucijalno da zaštita manjina bude efektivna, a ne samo formalna.

Čl.10 Okvirne konvencije kaže: ,,Ugovornice se obavezuju da priznaju pravo svakog pripadnika nacionalne manjine na korišćenje, slobodno i bez ometanja, svog manjinskog jezika privatno i javno, usmeno ili pismeno”. Neke zemlje, npr. baltičke, imale su tzv. Zakone o jezicima, kojima se zabranjuje pripadnicima nacionalnih manjina da koriste maternji jezik u službene svrhe, pa čak i u privatne svrhe. Opravdanje dato u ovom slučaju je da, ako pripadnici manjina u komunikaciji sa državnim organima koriste maternji jezik, koji nije u isto vreme i službeni, neophodan im je prevodilac, što naravno nije uvek moguće dobiti, a i skupo je. Ovde imamo jasnu povredu Konvencije čl. 10. Jasna je pozadina ovakvih jezičkih zakona. U svakom slučaju, ovakve mere, sa ovakvom pozadinom nedopustive su.

??????????

Obrazovanje je najvažniji faktor koji omogućava da nacionalne manjine opstaju i da se razvijaju. Ono što najviše brine nacionalne manjine je pitanje do kada se neće učiti jezik manjine u školama, gimnazijama, visokoškolskim ustanovama. Ovo je oblast gde vlast ima obavezu da planira što je dugoročnije moguće unapred. Obrazovanje nije samo pitanje jezika, nego i pitanje prava da se uči i bude učen na jeziku manjina.

Pred novim demokratskim vlastima zemalja u tranziciji nameće se, kao prioritetan zadatak rešavanje nagomilanih elementarnih životnih problema stanovništva, nužnost što bržeg oživljavanja privrede i njene istovremene tranzicije u duhu evropskih kretanja, kao i rekonstrukcija postojećih institucija u skladu sa demokratskim načelima vladavine prava; istovremeno Romi zdušno podržavaju uređenje međunarodnog položaja i njenog postepenog uključivanja u evropske integracije.

Republika Srbija je multietnička, multikulturalna i multikonfesionalna zajednica. Otuda unapređivanja multietničkih, multikulturalnih i multikonfesionalnih manjina predstavljaju polaznu tačku i test demokratskog napretka zemlje, ali i kamen temeljac za njenu unutrašnju i međunarodnu stabilnost.

Demokratska politička atmosfera u Srbiji povoljna je, kada je u pitanju izgrađivanje novog demokratskog sistema prava manjina; ostvaruje se doslednim iskorenjivanjem svih oblika nacionalizama, a naročito otklajnjanjem posledica ranije negativne prakse i nepravdi koje su učinjene protiv pojedinih manjina, otklanjanjem etničkih stereotipa i predrasuda, permanentnim vaspitavanjem građana, naročito mladih za toleranciju, dijalog i vrednosti multikulturalnih društava, pri čemu posebnu odgovornost imaju obrazovni sistemi i mediji.

Danas u Evropi, koja se smatra kolevkom ljudskih prava, slobode i demokratije, kao značajan trend treba istaći da se pitanje Roma sve češće postavlja na međunarodnom nivou. To može imati samo povoljne posledice za njihov položaj. U tome treba naročito istaći aktivnosti evropskih regionalnih organizacija (OEBS-a, Saveta Evrope, Evropske unije, Svetske banke i Fonda za otvoreno društvo, pre svega dobru volju gospodina Đorđa Soroša.)

Manjinska prava, međutim, nikada ne bi smela da budu uspostavljena tako da narušavaju osnovna načela jednakosti. Država treba da bude zajednički dom za sve etničke, verske i jezičke grupe koje se u njoj nalaze, a koje uživaju jednakost tako da se niko ne smatra građaninom drugog reda. Aparthejd u Južnoj Africi je pokazao kako jedna netolerantna i nepomirljiva manjina može sprečiti pripadnike većine da uživaju pravo na jednakost.

Ako većina želi kroz državu da unapređuje svoju kulturu i identitet, isto tako i manjini mora biti omogućeno da promoviše svoj identitet i kulturu uz pomoć države.

Bajram Haliti, doktorand

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

*