Bajram Haliti – REFERAT ( O IZDAVANJU KNJIGE  “ROMI U VREMENU “, AUTORA ZLATOMIRA JOVANOVIĆA)

Bajram Haliti – REFERAT ( O IZDAVANJU KNJIGE “ROMI U VREMENU “, AUTORA ZLATOMIRA JOVANOVIĆA)

Pokušaću da knjigom ,,Romi u vremenu» naznačim svoju zamišljenost nad istorijskim bivstvovanjem romskog naroda koji je u današnjem svetu, valjda, znan najviše po velikim žrtvama i patnjama za slobodu, koja tvrdi idejnu bit romske kolektivne duhovnosti i morala. Te su odrednice romski narod i učinile istorijskim narodom u hegelovskom značenju te sintagme, a u mom razumevanju ljudske sudbine-tragičnim narodom. Imenovanjem tradicija i ideologija, imenuje se duhovni identit naroda. A teško je i u saznajnom smislu ograničenog je značaja imenovanje esencijalne tradicije jednog naroda, ako se ne misli ideološki. Objektivna istina o identitetu jednog naroda i ne postoji, jer ona nije u moći nijednog ljudskog saznanja. Postoje samo subjektivne, a to znači ograničene i parcijalne istine ili predstave o čoveku i narodu. Ako je istina da se čovek samo u istoriji saznaje, u šta verujem, onda ta istina najpotpunije pokriva etnos i ljudsku zajednicu.

7

U tragičnoj viziji ovoga veka, ta mistifikacija istorije njenim obogotvorenjem, izraz je i nemoći da se nadju stvarni pokretački činioci tragedija ljudi i naroda u našem vremenu. U sklopu jednog uopštenog razmatranja, moraju se u književnosti uočiti i porazi ideoloških pristupa istoriji, rekl

Zlatomir Jovanović, naše doba smatra tragičnim i preovladavajuća sadržina savremene umetnosti treba da bude tragična. Po tome, u dvadeset i pet evropskih vekova, naše doba je slično samo vremenu u kome su živeli Eshil, Sofokle i Euripid, i dobu u kome su tragedije pisali Šekspir i Rasin.

 Zlatomir Jovanović tvrdi ,,da se vek tragične umetnosti uvek podudara sa evolucijom u kojoj se čovek, svesno ili ne, odvaja od starog oblika civilizacije ne našavši novi oblik koji bi ga zadovoljio… Veliki periodi tragične umetnosti padaju u ključne vekove, u trenutke kada je život naroda bremenit i slavom i pretnjama, kada je budućnost neizvesna a sadašnjost tragična».

Večno pitanje: šta smo i kuda idemo?-postavlja se našoj generaciji i kulturi neposredno u egzistencijalnom vidu,  ali sa ovim osavremenjenjem: kako odbraniti čovekov integritet i slobodan razvoj ljudske ličnosti od zastrašujućih manipulacija, kontrola i nasilja nad čovekom koje vrše sjedinjene političke, ekonomske i tehničke moći u svim društvenim poretcima?

Na to pitanje ne može da odgovara savremena, pragmatična, specijalistička nauka, to egzistencijalno pitanje, uglavnom, ne zanima ni pretežni deo moderne književnosti. Ali, ako nam je stalo do značajnije humanističke uloge u našoj civilizaciji ,,klasično» umovanje o čoveku i smislu njegovog postojanja mora se stvaralački aktualizovati, jer je odgovore na pitanja smisla sadašnjih ciljeva i opravdanosti sredstava za njihovo ostvarenje prigrabila politička ideologija, ta naša prolazna i uslovna svest, koja je i vinovnik mnogih nesrešnih ishoda kako ratova i revolucija, tako i naučno-tehničkog razvoja u XX stoleću. Danas svako razmišljanje o čovekovoj sudbini, o budućnosti naroda i čovečanstva, pretpostavlja razmišljanje o istoriji i predistoriji sadašnjice, sagledavanje identiteta svakog kolektivnog bića, izbor i vrednosno utemeljenje matične tradicije u kulturi.

Mi nemamo svest koliko i u čemu je sve izmenjen svet u kome živimo. A on se menja vrtoglavom brzinom, pa sutra neće biti ono što je danas. Kako onda jedan zaostali, mali narod, koje je decenijama na istorijskoj stranputici da se uključi u te promene i racionalno odredi smer i ritam svojih promena?

Romsko pitanje je demokratsko pitanje. Ne postoji nijedno ljudsko pravo koje je u sukobu sa životnim interesom romskoga naroda kao celine.

Romsko pitanje je oslobodjenje i afirmacija nacionalnog identiteta. Romsko pitanje je civilizacijsko pitanje. Ono je možda najvažnije na evropskom tlu danas za razvoj ljudskih i prirodnih potencijala i podizanje kvaliteta života.

Izvršiti modernu reformu školstva i celokupnog obrazovanja. Stvoriti jedinstven obrazovni program za čitav romski narod s ciljem njegove duhovne integracije, ali sa punim uvažavanjem istorijskih, civilizacijskih i regionalnih posebnosti.

Kako kulturne vrednosti, nacionalnu i svetsku duhovnu baštinu, savremeno društvo zaista učiniti dostupnim što većem broju ljudi, da ne kažem čitavom narodu? Kultura je životno pitanje romskog naroda.

A najteže pitanje: kako sačiniti romski nacionalni i društveni program u sadašnjim uslovima medju zavisnosti i zavisnosti od spoljnih činilaca?

Dvadesetprvi vek je i na tlu planete razastro teške zablude i mučne nesporazume medju ljudima i narodima. Svrstavam sebe u one koji veruju: i književnsot je pozvana da svojim humanističkim duhom i istinama radi na prevazilaženjima postojećih zabluda i nesporazuma.  Ali su nam i za tu ulogu neophodni sloboda, znanje i savest. Moramo se, dakle, najpre i istinito saznati; sagledati i imenovati svoj identitet danas, odbraniti i potvrditi egzistencijalne vrednosti svog kolektivnog bića u njegoivom istorijskom bitisanju.

Ima, smatram, mnogo i uzbudljivog smisla, umno se zagledati u predistoriju sadašnjice, ne da bismo neke društvene oblike i ideje prisvojili za naše doba i u njima tražili puteve za svoja raskršća i rešenja za svoje krize, nego da bismo u vremenu i najtežim proverama saznavali svoje tvoračke moći, da bismo uvideli i svoje nemoći i tragične zablude na poslovima istorije, da bismo duhovno sazrevali i rasli na svojim istinama.

U traženju smisla svog postojanja, zaista je neophodno da u istoriji vidimo čoveka, u nacionalnoj sudbini čovekovu sudbinu, u kolektivu pojedinca, da iza nacionalnih i društvenih ideologija koje su pokretale ljude u velike dogadjaje, sagledavamo i one sasvim lične motive u ,,stvaranju istorije», da iza zastava, topova i patriotskih retorika vidimo čovekovo lice, čujemo njegovo srce, naslutimo njegovu dušu.

Moram da Vas podsetim da je krajnje vreme uspostavljanje veze najprisnijeg prijateljstva, jedina prirodna veza koja može da postoji medju narodima. Treba da postoji živi saobraćaj izmedju srca i srca, mi svi zajedno da sačinjavamo živ nervni sistem, osećamo najdublje potrebe čvečanstva. Da ne živimo u strahu jedan od drugoga, ne treba da se naoružamo da jedni druge držimo u vlasti, da nas koristoljublje i uhode i pljačkanje ne ganjaju jedne ka drugima, treba da menjamo ideje i ideale, dajemo i dobijamo darove najviše ljubavi, da nas razlike u jeziku i običajima ne sprečavaju u najprisnijem saobraćaju izmedju srca i srca, da nikakvi rasni ponos i nikakava drska oholost zbog svesti o superiornosti, telesnoj i duhovnoj,  kvari naše odnose, da u našoj umetnosti i kniževnosti izbije novo lišće i cveće pod uticajem sunčeve svetlosti ujedinjenih srca, i narodi iz različitih zemalja i s različitim jezicima i istorijama ispovedaju ono što čini najviše jedinstvo ljudi i najdublju vezu ljubavi.

Romska civilizacija unazad 2500 godina, starala se da živi mirno i da misli duboku misao, jedina njena ambicija bila je da ovaj svet upozna kao svet duha, i da u svakom trenutku  svoga života živi u smernom divljenju i u radosnoj svesti o večnom i ličnom srodstvu s njime. Na ovaj deo čovečanstva, koji je imao nevinost deteta i mudrost starosti, navalila je nacija.

Ja se ne bojim kazati da će oni koji su obdareni moralnom snagom ljubavi i vizijom duhovnog jedinstva, oni koji najmanje osećaju neprijateljstvo prema stranim narodima, te imaju dosta simpatije i razumevanja da se prenesu u položaj drugih, biti najsposobniji da steknu trajno mesto u veku koje dolazi, a da će oni koji neprestano neguju svoj instikat za borbu i netrpeljivost prema drugima biti uklonjeni. I to je problem koji je sada pred vama, i mi moramo da dokažemo svoje čovečanstvo na taj način što ćemo ga rešavati svojom višom prirodom.

Znam da je nacionalno pitanje vrlo složen fenomen i da ga je vrlo teško rešiti, pogotovo za stalno. Ali znam da i naše nacionalne osobensoti, iako su uporno razgradjivane, nisu i stvarno razgradjene, jer se to prosto naprosto ne može postići sa jednim narodom koji je imao i ima istorijsko pamćenje o svojoj nacionalnoj samosvesti, o svojoj tradiciji, kulturi, idealnim vrednostima i visokom moralu kao mudrosti življenja.

Da bi se ostvario kakav – takav preporod romskog naroda, da bi se obnovila nacionalna samosvest romskog naroda, da bi se obnovile tradicionalne i idealne vrednosti romskog naroda, da bi se podigao njegov duboko poljuljani i poklekli moral kao mudrost življenja, koje vrednosti ne može zameniti nikakv materijalni uspeh, kraljevstvo ili askeza, potrebno je da romski narod dobije i ima minimalni nacionalni program.

Ne smem dalje da nabrajam opšte zadatke. Na stvaranju novog nacionalnog programa treba da radi kolektivni um. Kolektivna mašta. Kolektivni senzibilitet. Mladi ljudi. Program našeg preporoda i neophodnih promena, nikako ne može da izrazi pojedinac, ma koliko da je pametan, darovit i obrazovan.

U istraživanju je važno razviti osećanje i ljubav prema proveravanju svega, da bi se uporednom analizom došlo do istine. Upravo knjiga Romi u vremenu autora Zlatomira Jovanovića na jedan znalački i istraživački rad pokušava da objašnajva da su Romi narod koji ima svoje korene i da su Romi istorijska, jezička i kluturna nacionalna manjina Indije.

Doktorand, Bajram Haliti

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

*