13.4.2015, NIAR – RAZGOVOR SA BAJRAMOM HALITIJEM PREDSEDNIKOM UDRUŽENJA GRAĐANA NOVINSKO INFORMATIVNE AGENCIJE ROMA

13.4.2015, NIAR – RAZGOVOR SA BAJRAMOM HALITIJEM PREDSEDNIKOM UDRUŽENJA GRAĐANA NOVINSKO INFORMATIVNE AGENCIJE ROMA

AZIL VRSTA ŽIVOTA

Bajram-HalitiZa svaki izgon, koji je vrsta smrti, uvek je postojao azil, koji je, opet, vrsta života. Ovaj put nije uvek bio lak, ali tradicija azila je preživela vekove – kao da je čovečanstvo u njemu našlo način da ponovo oživi – kaže Bajram Haliti, predsednik udruženja građana “Novinsko informativne agencije Roma”.

Vezano za traženje azila Roma sa Kosova, predsednik Udruženja građana Novinsko informativne agencije Roma je izjavio na međunarodnoj konferenciji o migraciji i bezbednosti Roma koja je održana u Bukureštu da je najveći broj Albanaca, Roma i ostalih napustio Kosovo pod izgovorom da im se krše ljudska prava 1990. godine i da je došlo do drastičnog progona Roma i ostalih po verskoj, rasnoj i nacionalnoj osnovi, čime je došlo do kršenja humanitarnog prava Roma. Romi su se tada u zemljama gde su tražili azil deklarisali kao Albanci, zato što su smatrali da će na taj način lakše doći do azila. Na pitanje kako je Nemačka, kao pravna država, reagovala na ovaj fenomen, gospodin Haliti je odgovorio: To je stvarno veliki problem, jer je u Nemačkoj neophodno biti iskren pri proceduri za azil, ali na kraju, nije bitno da li ste iskreni ili ne, već je bitnije videti da li postoje ili ne stvarni razlozi zbog kojih ste napustili svoju državu. Tako da ja znam dosta slučajeva, recimo tri do pet, u kojima su ljudi rekli: „Dobro, mi dolazimo sa albanske strane, jer želimo da dobijemo azil na prostiji način“. A nakon toga, oni govore vladi i institucijama: „To nije istina, mi nismo Albanci, mi smo Romi.“ I na kraju, vi se morate deklarisati u birokratiji zašto lažete, i ako imate dobre razloge za te laži, moguće je reći: dobro, ja nisam Albanac, i sada postoje neki razlozi za mene kao Roma da zatražim status azila u Nemačkoj. Moguće je, ali u nekim periodima morate biti iskreni, i reći: „Dobro, ja sam lažov već 2, 3 ili 4 godine“. Moguće je, ali nije tako lako, jer, sa druge strane neko kaže: „Dobro, ti si lažov, i ne verujemo ti ništa, tako da moraš da dokažeš svoje razloge i svoj romski status više nego ikada, zato što nas već godinama lažeš“. Međutim, objektivno gledano, ako je u Nemačkoj za vreme II Svetskog rata masovno ubijano na stotine hiljada Roma, onda se svakako moraju izvući neke određene pouke, i naravno, mora da postoji svest da se Romi ne smeju više tretirati kao podljudi, ali taj status na žalost oni i do danasnjeg dana još uvek uživaju. Činjenica je da ti koji su tražili azil u Saveznoj Republici Nemačkoj nisu politički disidenti. Među njima ima jako mnogo Roma. Međutim, moramo s tim u vezi da postavimo pitanje: Kakav odnos treba imati prema čoveku koji nema hleba? Kakav odnos treba imati prema ogromnom broju Roma, koji, recimo, u Makedoniji, na Kosovu, ili Srbiji, ne mogu da očekuju nikakav posao?

French police inspect an illegal Roma camp in Aix-en-Provence

Haliti ne očekuje pozitivan ishod bitke koju nekoliko desetine hiljada Roma iz Srbije, BiH i Makedonije vodi da bi našli utočište u zapadnim zemljama, ali je zanimljiv njegov predlog da se romska situacija razmatra u Savetu Bezbednosti zato što se drastično krši Ženevska konvencija iz 1951. o izbeglicama.

“Izbeglica ima pravo na sigurnost u azilu”, tvrdi danas advokat pripravnik Bajram Haliti. Međutim, međunarodna pravna zaštita obuhvata mnogo više od puke fizičke sigurnosti. Izbeglice bi trebalo da imaju ista prava i nužnu pomoć kao i bilo koji drugi stranac koji ima zakoniti boravak, uključujući osnovna prava kakva ima i svaki pojedinac. Tako izbeglice imaju osnovna građanska prava, uključujući i slobodu mišljenja, kretanja, kao i slobodu da ne smeju biti zlostavljeni i ponižavani.

Slično tome, ekonomska i socijalna prava odnose se jednako na izbeglice kao i na sve druge pojedince. Svaka izbeglica mora imati pravo na zdravstvenu zaštitu. Odrasle izbeglice moraju imati pravo na rad. Nijedno dete izbeglica ne sme biti lišeno prava na školovanje.

152379_block72romaforcedeviction_7thmarch2012_belgrade_serbia

Izbeglice, međutim, imaju i određene obaveze. Kao prvo, moraju poštovati zakone zemlje azila.

Mnogi Romi su danas izgubili pravnu zaštitu i preti im opasnost da budu vraćeni u zemlju porekla. Haliti kaže da je privremena pravna zaštita ustanovljena u mnogim zemljama za slučajeve iznenadnih masovnih egzodusa. To je jedan prelazni oblik zaštite koji ustupa mesto trajnim rešenjima kada se za njih steknu uslovi. Ovim oblikom pravne zaštite vlade zemalja domaćina mogu izbeći da odmah pristupe pojedinačnom razmatranju izbegličkog statusa (što zahteva mnogo vremena i novca), ljudi raseljenih građanskim ratom i drugim vidovima opšteg nasilja.

Klasicni ugovori o readmisji nisu usmereni na vraćanje državljana zemalja ugovornica i u tom smislu predstavljaju akt implementacije principa ,,sigurne zemlje porekla”. Od 1990. ti ugovori se sve više koriste i za readmisiju građana trećih zemalja i lica bez državljanstva. Razvijene zemlje Zapadne Evrope posmatraju ugovore o readmisiji kao strateški odgovor na ilegalne migracije, a osnovni problem sa stanovišta ljudskih prava je što tekstovi tih ugovora propuštaju da garantuju pristup proceduri priznavanja izbegličkog statusa i ne garantuju princip non-refgoulement. Po ugledu na zemlje EU, zemlje Centralne i Istočne Evrope putem bilateralnih ugovora o readmisiji počele su da primenjuju koncept sigurne treće zemlje i sigurne zemlje porekla.

Ugovorima o readmisiji, svaka strana ugovornica obavezuje se da prihvati određena lica na zahtev druge države. Ugovori o readmisiji gotovo uvek eksplicitno obavezuju ugovornice da na osnovu zahteva prihvate svoje državljane. Često se zahteva i vraćanje državljana trećih zemalja koji putuju kroz zemlju ugovornicu ka željenoj razvijenoj zemlji, u koju ulaze ili u kojoj ostaju iligalno.

152379_block72romaforcedeviction

Za mnoge zemlje EU ugovori o readmisiji predstavljaju proširenje sistema prenošenja nadležnosti. Zemlje EU čak insistiraju da zemlje-kandiadati za prijem u EU prate njihov primer i zaključuju ugovore o readmisiji gde god je to moguće, pri čemu je poluga uslovljavanja pomoći i trgovinskih olakšica skoro eksplicitna. ,,Sve veći broj zemalja prinuđen da potpiše ugovore o readmisiji sa EU u zamenu za malo ili ništa. Svi kažu: „U redu, oni ne moraju da se vraćaju na Kosovo, mogu da se vrate u Srbiju“. Srbi su mislili da će dobiti dosta novca i želeli su da se ljudi vrate.

To je strašno – niko ni ne pokušava da pronađe rešenje. Jedna od mogućnosti je da se ljudi koji treba da budu vraćeni na Kosovo žale Evropskom Sudu za ljudska prava u Strazburu ili negde drugde. Danas, samo su na stolu činjenice, a nigde nema ni traga od pravnih akcija u rešavanju ove problematike

Politika EU postaje sve više jednostrana i fokusirana samo na kontrolu migracija, podržana sve oštrijom retorikom i pretnjama trećim zemljama. Ta politika je neizbalansirana, nehumana i kontradiktorna.” Organizacija Amnesty International procenjuje značenje ugovora o readmisiji kao: trgovinu ljudskim bićima u zamenu za finansijsku pomoć.

roma

U preporuci Parlamentarne skupštine Saveta Evrope, konstatovano je da među zemljama Centralne i Istočne Evrope postoji zabrinutost da će harmanizacija EU na polju migracija, i restriktivne mere koje ta harmonizacija nalaže, (zajedno sa implementacijom ugovora o readmisiji) dovesti do prebacivanja tereta migracija na njihovu teritoriju.

Parlamentarna skupština preporučila je članicama Saveta Evrope preispitivanje sopstvenog sistema azila i migracija u svetlu garantovanja pristupa teritoriji i proceduri utvrđivanja izbegličkog statusa svima koji traže međunarodnu zaštitu. Takođe, Parlamentarna skupština pozvala je zemlje Saveta Evrope da preispitaju ugovore o readmisiji u kontekstu garantovanja pristupa proceduri svakom potencijalnom tražiocu azila. Isto tako, pozvala je Evropsku uniju da se uzdrži od uvođenja propisa i prakse koja može da ojača pritisak ilegalnih migracija na zemlje EU poimaju koncept sigurne treće zemlje kao potajni način da se oslobode tereta zaštite izbeglica.

Romi imaju dugačku migrantsku istoriju i kao takvi izloženi su represiji vekovima. Evropske države su uvele zakon protiv putujućih naroda (nomada, travellera) od sredine 15 veka. Bez registrovanog identiteta, mnogi Romi su potpuno odbačeni iz društva kao građani na čijoj teritoriji žive. Bivajući konstantno premeštani i re-naseljivani oni su viševekovni migranti čak i u okvirima granica jedne od država u kojoj su državljani. Pored optužbi, razočarenja i nesporazuma u odnosima prema većinskom stanonovništvu, danas se i dalje suočavamo sa dubokom diskriminacijom prema Romima koja nije ukorenjena samo u etničkom i kulturnom rasizmu ili anticiganizmu.

Otto-Schily

O tome da li je gospodin Haliti upoznat sa stavom nekadašnjeg funkcionera Federalne Republike Nemačke Ota Šilija koji je 2002.godine rekao: „Mi treba da pružimo Romima šansu za integraciju na taj način što ćemo ih zaposliti, što ćemo im dati da svojim radom pune naše kase, a ne da troše sredstva iz budžeta namenjena socijalnim davanjima Nemacke drzave“? Da li takav stav treba da vlada i u ostalim zemljama Zapada u kojima su Romi podnosioci zahteva za azil Haliti je izjavio: Da, stvarno bi trebalo da se Romima pruzi takva sansa. Da, može se reći da svako ko živi u Nemačkoj sa nedefinisanim izbegličkim statusom i pokušava da nađe način da izađe izvan državne podrške, van državnog finansiranja, da ima šanse. To je stvarno istina.

Cinjenica da ovo pitanje ostaje aktuelno jeste ozbiljan podsetnik na to koliko jos posla predstoji međunarodnoj zajednici.

Novinsko informativna agencija Roma

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

*

You may use these HTML tags and attributes: <a href="" title=""> <abbr title=""> <acronym title=""> <b> <blockquote cite=""> <cite> <code> <del datetime=""> <em> <i> <q cite=""> <strike> <strong>