28.11.2017, NIAR – ČOVEK JE ROĐEN SLOBODAN, A SVUDA JE U OKOVIMA

28.11.2017, NIAR – ČOVEK JE ROĐEN SLOBODAN, A SVUDA JE U OKOVIMA

RAZGOVOR SA PROF. DR FILOZOFIJE, BAJRAMOM HALITIJEM

Internacionalni univerzitet za kulturu Roma iz Nju Delhija, na svečanoj akademiji organizovanoj povodom dodele titule počasnog doktora iz filozofije gde je prisustvovalo preko 150 zvanica, akademika i naučnih radnika, javnih ličnosti i predstavnika vlasti i studenata, dodelio je titulu počasnog doktora filozofije Bajramu Halitiju, Romu, doktorandu pravnih i ekonomskih nauka u Beogradu (Srbija) iz Zemuna, kao posebno priznanje i čast za više decenijski rad na povezivanju Roma sa prapostojbinom Indijom i za zalaganje da Indija službeno prizna Rome kao svoju dijasporu.

Jovana Bokunović: Gospodine Haliti, kako biste obrazložili Vaš počasni doktorat iz filozofije?

Bajram Haliti: Nisam se nadao da će mi se ispuniti najveća želja iz gimnazijskih dana. Ja sam u gimnaziji u Gnjilanu na Kosovu, to dobro zna moja generacija, bio najbolji iz filozofije i ovaj počasni doktorat koji mi je nedavno uručen u Nju Delhiju draži mi je od doktorata koji ću odbraniti 2018. godine.

Jovana Bokunović: Recite nam koji je prvi uslov koji čovek mora ispuniti da bi se mogao baviti filozofijom.

Bajram Haliti: Georg Vilhelm Fridrih Hegel je rekao da prvi uslov koji čovek mora ispuniti da bi mogao da se bavi filozofijom jeste taj da gleda istini u oči i da veruje u moć duha.

Jovana Bokunović: Recite nam šta je filozofija i gde su se pojavili prvi filozofi.

Bajram Haliti: Etimološki posmatrano, sama reč filozofija na grčkom jeziku označava ljubav prema mudrosti. Prvi filozofi pojavili su se u Joniji, grčkoj provinciji na obalama Male Azije, u najvećem polisu na tom području koji se zvao Milet. O njihovoj filozofiji znamo samo iz fragmenata koji su sačuvani u delima kasnijih autora, npr. Platona Aristotela, ili Diogena Laertija.

1497543_1423569201211266_1036134264_nJovana Bokunović: Šta je karakteristično za miletske filozofe?

Bajram Haliti:  U filozofiji miletskih filozofa vide se neke opšte odlike načina mišljenja Grka tog vremena. Grci su verovali da se materijajavlja u četiri oblika, kao vatravazduhvoda i zemlja. Verovali su da je kosmos uređen i da njime vlada vrhovni zakon, sudbina ili pravda, koja se nalazi čak i iznad bogova. Često se pominjalo daje na početku bio Haos, koji se u kasnijem razvoju pretvorio u Kosmos.Posebno važan bio je princip da ništa što postoji ne može odjedanput nastati ni iz čega, odnosno da Biće ne može nastati iz Ne-bića, kako se tada govorilo.

Jovana Bokunović: Šta je uvođenje u filozofiju?

Bajram Haliti: Uvođenje u filozofiju je poziv: dođi da umujemo i mislimo zajedno, uspinjući se do istine, dobrote i lepote kao vrednosti. U filozofiji nema genijalnosti, ona nije božji dar. Filozof je član nevidljive demokratske zajednice umnih bića koja autonomno misle. To je prvenstveno zajednica ljudi koji teže istini i pravom znanju. Filozofske teorije ne mogu biti istinite ako ne ukazuju na dobrotu, lepotu i druge ljudske vrednosti.

Platon upoređuje filozofiju sa dugom, koja spaja nebo i zemlju, bogove i ljude. Šeling je rekao da je početak i kraj svake filozofije sloboda.

Jovana Bokunović: Koje bi to bile glavne odlike filozofskog mišljenja?

Bajram Haliti:  Zapravo, filozofija je više putovanje ka istini, nego posedovanje istine. U svakom slučaju, filozofski misliti znači preobražavati odgovore u pitanja, a ne slepo verovati. Pri tome, filozofu nije samo stalo da nešto kaže, već da to što kaže i dokaže (argumentuje, obrazloži). Istorija filozofije je istorija pojmova, a mišljenje je duhovno gledanje. Platon je mišljenje definisao kao razgovor duše sa samom sobom. Za Aristotela je to znanje o opštem. Filozofsko mišljenje je razmišljanje o čoveku i njegovom odnosu prema totalitetu. I zaista, filozofsko mišljenje je razmišljanje, razumevanje, preispitivanje, istraživanje istine i traganje za smislom.

Jovana Bokunović: Recite nam koja su bila prva tumačenja čoveka o njegovom postanku.

Bajram Haliti:Prva tumačenja čoveka o njegovom postanku i postanku sveta bila su u obliku mitova, a ne kritičkog mišljenja, usmerena prema spoznaji.Kada se javlja filozofija, ona se ne razvija iz mita, nego protiv mita, kao nastojanje dosledna mišljenja da racionalno pronikne tajne sveta i života.

Jovana Bokunović: Da li je sociologija slučajan pronalazak jednog čoveka, ilipak prolazan proizvod jednog veka?

Bajram Haliti: Istorija je proces čovekovog postajanja (oblikovanja, obrazovanja), proces proizvodnje života (proizvodnje materijalnih i duhovnih dobara) i obnavljanja života. U procesu proizvodnje čovek menja prirodu, on proizvodi prirodu kao ljudsku prirodu i samoga sebe kao čoveka.

Jovana Bokunović: Šta je za Vas smisao ljudske istorije?

Bajram Haliti:Smisao je ljudske istorije uspostavljanje carstva slobode, društva u kojem će čovek biti čovek čoveku (homo homini homo).

Aristotel nas u svoje promišljanje o politici uvodi sa dve temeljne odredbe. U prvoj odredbi izdvaja čoveka i razlikuje ga od drugih živih bića, a u drugoj određuje čovekovo ispunjenje njegove prirode ili biti.

,,Dakle, Aristotel proučava čovekove stvarne individualne i kolektivne postupke, njegovo mesto i snagu, njegove forme i oblike moći, njegovu bit i suštinu; zato neki sociolozi  smatraju da se pravo biće čoveka može shvatiti ako se polazi od grupe, a ne jedinke, u čemu se ogleda sociološko promatranje; razumeju društveni proces, razumeju samu svrhu i bit društva, razumeju smisao institucionalizacije i organizacije“.

Aristotel svojim tumačenjem da je čovek političko biće sintetizira dotadašnja shvaćanja i ističe sklonost čoveka da živi u zajednici. To znači korak dalje u odnosu na Platonovo individualno zasnivanje etike, jer je tada politička zajednica moralno kohezivna. Dakle, najviši izraz čovekove prirodne društvenosti je politička zajednica konstituisana kao polis.

BAJRAM 9Jovana Bokunović: Aristotel je prijateljstvo naročito uvažavao kao vrlinu. Kako vi gledate na prijateljstvo, ako uzmemo u obzir da je ono danas prilično skrajnuto sa liste životnih prioriteta, kako zbog zahlađivannja međuljudskih odnosa, tako i usled alijenacije koja uzima maha širom planete?

Bajram Haliti: Među prijateljima treba da bude sve zajedničko, prijateljstvo je jedna duša koja boravi u dva tela, odnosno proširivanje samopoštovanja na druge. Aristotelovu filozfiju prijateljstva možda najbolje reprezentuju sledeći radovi iz Nikomahove etike: ,,Bez prijatelja niko ne bi voleo da živi, ni onda kad bi sva dobra imao. Čini se da i bogataši i vladaoci i moćnici  najviše trebuju prijateljstva. Kako bi se sreća mogla čuvati i braniti bez prijatelja? U siromaštvu i bilo kakvoj drugoj nevolji prijatelji važe kao jedino pribežište. Prijateljstvo daje mladićima upustvo da ne pogreše, starcima negu i naknadu za ono što sami više ne mogu zbog svoje slabosti, a ljudima u naponu snage podsticaj za svako lepo delo“. Kao izvanredno mudar analitičar, Aristotel razlikuje prijateljstvo iz koristi, prijateljstvo iz uživanja i pravo prijateljstvo: ,,Najbolji su prijatelji oni koji svome prijatelju žele najveće dobro zbog njega samog. Njihovo prijateljstvo traje dokle god su oni dobri, a vrlina je, zna se, trajna i postojana“.

Jovana Bokunović: Recite nam kako možemo postati poznati i priznati?

Bajram Haliti:Aristotel misli da je svakako važno da nas drugi poštuju i da sami sebe poštujemo, ali to ne mogu biti krajnji ciljevi. Ugoda jest dobra, ali nije najviše dobro. Za njega je ugoda ono što usavršava neko delovanje. Kada se zadubimo u nešto korisno i plodonosno, osobito ako to obavljamo dobro, utonemo u rad i gubimo osećaj za vreme. To je, misli Aristotel, pravo zadovoljstvo. Zapravo, ,,savršena“ se sreća može naći samo u intelektualnom promišljanju, kontemplaciji. Za ljude je najbolje proživeti život u istraživanju i divljenju prirodnom svetu.Mudrost (na grčkom sophia, a odatle philosophia, ljubav prema mudrosti) je najviša intelektualna vrlina, kombinacija znanstvenog znanja i intuicije.

Najviše biće sastoji se isključivo od razuma i večno kontemplira sebe.
Najviše biće je nepokretni pokretačkoji menja druge, ali se sam ne menja.
Mi ljudi imamo u sebi tračak toga najvišega bića, odnosno našu razumnost.

Dakle, kad promišljamo nepromenjivi svemir, mi smo božanski koliko kao ljudi možemo biti.

Ta je vrsta kontemplacije poput neke vrste molitve. ,,Ako je um božanstven u poređenju sačovekom, život uma mora biti božanstven u poređenju sa životom ljudskog bića“.Uz to, ,,morali bismo, koliko je na nama, težiti za besmrtnošću i činiti sve što možemo kako bismo živeli u skladu s onim najvišim što je u nama“.

Jovana Bokunović: Hegel nam pruža alternativni mehanizam pomoću kojeg se razume istorijski proces, proces koji je zasnovan na „borbi za priznanje“.

Bajram Haliti:Taj koncept priznanja nam dopušta da otkrijemo totalno nematerijalističku istorijsku dijalektiku, koja je mnogo bogatija u svom razumevanju ljudske motivacije. Da bismo otkrili značenje borbe za priznanje, treba da razumemo Hegelov koncept čoveka, odnosno ljudske prirode. Za one rane teoretičare liberalizma koji su prethodili Hegelu, rasprava o ljudskoj prirodi bila je prezentovana kao portretisanje prvog čoveka, tj. čoveka u „prirodom stanju“.

Njegov prvi čovek deli sa životinjama izvesne bazične prirodne želje, kao što su želja za hranom, spavanjem, skloništem, i iznad svega, za očuvanjem vlastitog života; ali Hegelov prvi čovek je radikalno različit od životinje po tome što on ne želi samo realne objekte – meso i krzno kojim se održava toplota i skolište u kojem živi, već i objekte koji su potpuno nematerijalni.

Prema Hegelu, individua ne može postati samosvesna, tj. postati svesna sebe kao zasebnobiće, a da ne bude priznata od strane drugih. Čovek je od početka bio socijalno biće, ali Hegelov prvi čovek razlikuje se od životinja na jedan drugi, mnogo dublji način. Ovaj čovek ne želi samo da bude priznat od strane drugih, već da bude priznat kao čovek. A ono što konstituiše identitet čoveka kao čoveka, što predstavlja jedinstvenu ljudsku karakteristiku, jeste njegova sposobnost da rizikuje svoj vlastiti život.

Ljudske vrednosti diktirane su od strane društva. Do promena opštih vrednosti u sistemu doći će isključivo ako se sukobe volja za moći i samopoštovanje koje je isto tako izgrađeno na načelima potrebe za priznanjem. Te potrebe su se u prošlosti sagledavale kroz oblike vandalizma i pukog nasilja. Vremenom se, sa pojavom modernog društva, potreba za priznanjem počela izjednačavati sa što višom pozicijom na poslovnoj – statusnoj lestvici. Demokratija se javlja kao jedina istinska zvezda vodilja u ovom surovom zverinjem kapitalističkom društvu, iako i sama iskvarena i mutirana u neku vrstu kapitalističke potpore.

Ljudska priroda se ne javlja kao stanje, već kao kontinuirani proces koji započinje razvitkom svesti, a završava se smrću. Čovek razvija svoje unutrašnje ja tokom celog života. Treba znati i biti svestan činjenice da je društvo koje nas odgaja glavni uzročnik formiranja karaktera i temperamenta u određenom pravcu, i jedini skulptor koji uobličava našu finalnu predstavu.

Jovana Bokunović: Žan Žak Rusoa nije zanimala ontologija, već pre svega filozofija kulture, socijalna i politička filozofija. Da li se može reći da je Ruso prvi koji je definisao korpus ljudskih prava?

Bajram Haliti: Robespjer i jakobinci Žan Žak Rusoa smatraju ocem Francuske buržoaske revolucije iz 1879. godine.

Jovana Bokunović: Zašto ga smatraju ocem pomenute revolucije?

Bajram Haliti: Zbog toga što se Žan Žak Ruso zalagao za slobodu, jednakost i bratstvo (liberte, egalite, fraternite) svih ljudi. I zaista, Rusoovo najpoznatije delo, Društveni ugovor, započinje rečenicom: ,,Čovek je rođen slobodan, a svuda živi u okovima“.

24133629_2011108842457296_799430916_nJovana Bokunović: Na osnovu Rusoovog Društvenog ugovora formulisana je i napisana i Deklaracija o pravima čoveka i građanina, i usvojena u francuskoj Narodnoj skupštini 1789. godine. Gospodine Haliti, da li biste hteli da čitaocima našeg portala kažete šta ona sadrži?

Bajram Haliti: U Deklaraciji stoji da su osnovna, i u tom smislu prirodna prava čoveka i građanina: ,,Sloboda, svojina, bezbednost i otpor ugnjetavanju“. Sloboda se prema deklaraciji sastoji u tome da se može činiti ,,sve što ne škodi drugome“, odnosno ,,dopušteno je sve što nije zakonom zabranjeno“. Posebno je značajan član. 9, kojim se zajemčuje da su svi građani jednaki pred zakonom, uz dodatak po kom se, svaki čovek smatra  nevinim sve dok se ne utvrdi da je kriv“. Nadalje, suverenitet ne pripada pojedincima, ma ko da su, nego narodu, i nedeljiv je i neotuđiv. 

Jovana Bokunović: Kantovo učenje ima snažnu humanističku i antroplošku podršku, jer u poznatom spisu Večni mir on lansira ideje koje će kasnije preuzeti Društvo naroda (posle I svetskog rata ), a takođe i Ujedinjene nacije (posle II svetskog rata). Kako je Kant zapravo smatrao da će biti ostvaren Večni mir?

Bajram Haliti: Večni mir će biti ostvaren tek kada u republikanskim društvenim uređenjima sami narodi preuzmu odgovornost za sve državne poslove. Narodi će postati istinski civilizovani kada uklone stajaće vojske. Ratovi najdublje pokazuju koliko su sve religije zapravo licemerne. Najzad, nasuprot Platonu, Kant zaključuje kako ne bi bilo dobro da filozofi postanu vladari jer ,,posedovanje vlasti neizbežno kvari slobodnu upotrebu uma“.

Jovana Bokunović: Da li se može reći da je, premda paradoksalno, Fridrih Niče bio ,,religiozni ateista“?

Bajram Haliti: Poznato je da je Niče umesto hrišćanskog boga uveo novog boga, odnosno  Natčoveka. Dokazano je da je Niče čitao Fojerbaha i njegovo svođenje teologije na antropologiju, što mu je moglo biti inspiracija.

Niče se opredeljuje za Dionisa, a ne za razapetog (Isusa Hristosa). Otvoreno ističe grčku muževnost nasuprot ženskim vrlinama (poniznost, praštanje itd). Umesto boga treba da živi viši tip čoveka, tzv. Natčovek.

Niče nam daje do znanja da je metafizika mrtva i da se filozofi varaju kada misle da čula varaju, ali je zato i sam postao ,,poslednji metafizičar“, jer je arche (pranačelo) našao u volji za moć“. Odbacujući grčko-evropsku metafiziku iliti ,,racionalnu teologiju“, Niče se, kao i njegov duhovni otac Šopenhauer, okreće ,,istočnjačkoj filozofiji“. Tako nas junak njegovog glavnog dela podseća na iranskog mudraca Zoroastra. A Zoroastar ili Zaratustra ovako govori okupljenom narodu po povratku iz šume gde je odmudrovao:,,Učim vas Natčoveku. Čovek je nešto što treba da bude prevaziđeno. Šta je majmun za čoveka? Podsmeh ili bolni stid? A upravo to treba da bude čovek za Natčoveka: podsmeh ili bolni stid“. Niče je možda u pravu. Ljude, a naročito filozofe bi trebalo ceniti prema njihovoj volji za smeh (ironiju).

Već je mnogo puta rečeno da su neki u Ničeovoj viziji natčoveka prepoznali ,,nacističke firere i staljinističke ,,ljude naročitog kova“. Činjenica je da je on veličao Čezare Borđiju i Napoleona i da je pisao o uništavanju rasa koje su u opadanju, ali Niče je takođe pisao o neophodnosti ujednjenja Evrope; nagovestio je imperijalizam, fašizam i komunizam (kome je prorekao kratak vek). 

Jovana Bokunović:  Recite nam šta je metafizika?

Bajram Haliti:Metafizika svoj naziv duguje helenskom filozofu Androniku sa Rodosa, koji je prema vlastitom nahođenju razvrstao Aristotelove spise po sadržaju, podelivši ih u određene celine i složivši ih prema tematici kojom su se bavili. Među svim spisima našli su se i oni bez naslova, a koji su se bavili najapstraktnijim razmatranjima. On ih je sve povezao zajedno i označio ih nazivom meta ta fizika da bi ukazao na red kojim spisi treba da budu čitani. Doslovno, metafizika znači «ono što dolazi posle fizike.

Prema prvobitnom određenju reči imamo:

  • ta fisika – ono što biva kao priroda
  • meta – izvan, preko
  • meta ta fisika – ispitivanje izvan onoga što biva.

Jedan savremeni filozof, Martin Hajdeger, je posebnu pažnju obratio na to kako su Grci problematizovali fiziku i šta je reč fizis za njih značila, te on zaključuje:

fizis – nešto što izrasta iz sebe, razvijanje koje se otvara, u razvijanju prelaženje u pojavu i u njoj zadržavanje, ostajanje. izrastajući-prebivajuće vladanje; izrastanje; u-sebi-iz-sebe-iz-dizanje. Fizis je samo Biće usled kojeg ono što biva tek postaje i ostaje opažljivo. Prema objašnjenju reči fizis, ona podrazumeva biće onoga što biva. Fizika u strogom smislu je već izvan ta fisika, onoga što biva kao priroda, a kod samog bića. Zato su se presokratici, prvi filozofi – metafizičari, bavili ispitivanjem prirode. I to one skrivene biti svih stvari, koja se nalazi dalje od pojavne stvarnosti. Njihovi spisi često su nosili ime O prirodi.

22195614_1987488264819354_8665373162544725109_n (1)Jovana Bokunović: Za nemačkog filozofa Ernesta Bloha marksizam je ,,filozofija umetnosti“, ,,filozofija nade“. Šta imate da nam kažete o tome?

Bajram Haliti: Smisao ljudske istorije Bloh vidi u uspostavljanju carstva slobode i istinske ljudske zajednice, gde vlada princip homo homini homo. Ernest Bloh smatra da je nada bitna struktura ljudskog bića. Nada je za Bloha izraz ,,utopijskog mišljenja“, podrazumeva čoveka ,,uspravnog hoda“, onoga koji ima i ,,Ja“ i ,,Mi“. Prema tome, iako je Bloh autor izjave po kojoj ,,da bi plesao, čovek prvo mora jesti“, on svoju filozofsku antropologiju dosledno fundira na ,,utopiji“ i ,,nadi“. O tome svedoči i njegova paradoksalna biser-misao:,, Čovek jeste ono što nije, a nije ono što jeste“.

Jovana Bokunović: Govoreći o najvećim misliocima čovečanstva, nekako nas put sam dovodi i do filozofa psihološke orijentacije. U to ime, šta biste mogli da nam kažete o Erihu Fromu?

Bajram Haliti: Kao mislilac ,,humanističke psihoanalize“ i socijalni psiholog, Erih From zapravo više osvežava nego što osnažuje Marksovu misao i kritičku teoriju društva. Svetsku slavu Fromu je donela knjiga ,,Bekstvo od slobode“, gde on varira ideju kolege po struci, Karla Jaspersa (iz dela ,,Duhovna situacija vremena“). U njemu From maestralno opisuje samootuđenje čoveka koji beži od slobode i odlučivanja (izbora). To je psihološka  potka za ispoljavanje sadizma, mazohizma, jednom rečju ,,volje za moć“. U tom smislu, From piše sledeće: ,,Premda u moći prvenstveno uživaju vođe, mase nisu lišene sadističkog zadovoljstva… Same te mase podučavaju se da uživaju u moći nad drugim nacijama i da njihova pokretačka snaga bude strast za svetskim gospodarenjem“. Glavni mehanizam bekstva od slobode su: autoritarizam, destrukcija i konformizam. Analizirajući nacizam, From ističe da je ,,autoritarni mehanizam bio najsvojstveniji jezgru nacističkih pokreta, tj. nižoj srednjoj klasi. U ,,Anatomiji ljudske destruktivnosti“ From razmatra teorije ljudske agresivnosti, posebno analizirajući ličnosti Hitlera i Staljina.

Jovana Bokunović: Za Bertranda Rasela se vezuje fraza ,,Osvajanje sreće“. Vaš komentar, gospodine Haliti?

Bajram Haliti: Da. Bertnard Rasel uživa veliki ugled kao filozof morala, jer se zalagao za život koji je bio inspirisan ljubavlju i vođen znanjem. Iako razum nadzire i vodi, volja je ta koja bira ciljeve. Pri tome, Rasel naglašava da ne možemo dati naučna opravdanja za etička načela ili ciljeve kojima težimo, jer u njima ima nešto iracionalno i privatno. Ukoliko je sreća svrha života ljudi, ona nije stanje već aktivnost, ona se ne stiče i zatiče – već se osvaja.

Naša velika pesnikinja Desanka Maksimović u svojim poznatim stihovima peva da ,,sreća je lepa samo dok se čeka, kad od sebe samo nagoveštavaj da“.

Jovana Bokunović: Gospodine Haliti, pored vrsnog poznavanja i znanja iz oblasti filozofije, Vi ste takođe i leksikograf; napisali ste prvi ,,Srpsko-romski rečnik sa gramatikom i pravopisnim savetnikom“. Da li znate nekog filozofa koji se bavio i jezikom?

Bajram Haliti: Da, veliki Martin Hajdeger, koji je eksplicite rekao:,,Jezik je kuća bivstva, čovek stanuje u toj kući“. Bivstvo se otvara i otkriva kroz jezik, čovek je biće posredstvom koga jezik govoreći sluša sam sebe. Prema tome, jezik ne pripada čoveku, nego čovek jeziku.

Jovana Bokunović: Da li je Hajdeger cenio umetnost?

Bajram Haliti: Hajdeger od umetnosti posebno ceni poeziju (,,čuvarku bivstva“) i ističe kako su mišljenje i pevanje slični.

Jovana Bokunović: Čemu je težio antički čovek i filozof?

Bajram Haliti:Svaka epoha ima svoju vezu s prošlošću i budućnošću, pa tako i antička. No, antički je čovek težio ostvarenju mnogih od onih ideala – istina, sloboda, jednakost, a koji su postali neodvojivi elementi ljudskog duha. Ovekovečio je one životne konflikte i večno kretanje ljudskog srca i uma kroz još nesavladivu koliziju ličnog, porodičnog i društvenog života, a koji počivaju na bogatim izvorima za razumevanje najdubljih osnova ljudskog duha. Mnogi su antički junaci za nas postali već poznati simboli, sinonimi tipičnih pojava u našim životima. Može se reći da razumevanje mnogih savremenih filozofskih i umetničkih ideja nije niti zamislivo bez poznavanja antičkog i/ili mitološkog, jer se sva nova kultura zasniva na onoj staroj. Interes za antički svet neprekidno, tj. sve do danas, služi kao najbolji dokaz žive veze između početnog perioda evropske civilizacije i novog doba.

Zapadna kultura svoje temelje nalazi u antici, kao kolevci mišljenja, osnovnih pojmovnih određenja i začetaka svega onog čime se u misaonom pogledu i današnji čovek na neki način bavi.Od antike nas deli gotovo dve i po hiljade godina, no čovek današnjice bavi se sadržajno istom problematikom. Ne deli nas od antike samo vreme, već i niz raznorodnih metodoloških pristupakoji su se menjali protokom vremena, a ponekad egzistirali i istovremeno.

BAJRAM 4Jovana Bokunović: I na kraju našeg razgovora, osvrnula bih se na to da ovih dana izlazi Vaša knjiga pod nazivom ,,Bajram Haliti, nacionalni strateg Roma, novinar, književnik i leksikograf“; o čemu je zapravo reč, možete li nam makar okvirno razodenuti sadržaj pomenute knjige?

Bajram Haliti:Svrstavam sebe u one koji veruju: da je i pored svih naučnih disciplina i književnost pozvana da svojim humanističkim duhom i istinama radi na prevazilaženju postojećih zabluda i nesporazuma, premda su nam i za tu ulogu neophodni sloboda, znanje i savest. Moramo se, dakle, najpre i istinito saznati; sagledati i imenovati svoj identitet danas, odbraniti i potvrditi egzistencijalne vrednosti svog kolektivnog bića u njegovom istorijskom bitisanju.

U traženju smisla svog postojanjazaista je neophodno da u istoriji vidimo čoveka, u nacionalnoj sudbini čovekovu sudbinu, u kolektivu pojedinca, da iza nacionalnih i društvenih ideologija koje su pokretale ljude u velike događaje sagledavamo i one sasvim lične motive u ,,stvaranju istorije“, da iza zastava, topova i patriotskih retorika vidimo čovekovo lice, čujemo njegovo srce, naslutimo njegovu dušu.

A mi Romi, koji ne pripadamo nacijama sveta, kojima se glava sagnula do praha, mi ćemo znati da je ovaj prah svetiji nego cigle od kojih sila podiže svoju ponosnu kulu;jer ovaj prah je plodan životom i lepotom i uzvišenošću. Mi ćemo blagodariti bogu što nam je bilo suđeno da u ćutanju provodimo vekove očajanja, da podnosimo poruge oholih i terete silnih, što u svim patnjama, iako nam je srce drhtalo od sumnje i straha, nismo nikad slepo verovali u spasenje koje bi nam donela mašina, nego ostajali u svojoj tvrdoj veri u boga i u istinu ljudske duše. I mi još negujemo nadu da ćemo, kad se sila zastidi da ugrabi svoj presto i bude spremna da napravi mesto ljubavi, kad osvane jutro u kojemće se izbrisati krvavi tragovi što ih je ostavila nacija kad je gazila kroz čovečanstvo, biti pozvani da donesemo svoje sudove sa svetom vodom, vodom za osvešćivanje – da ljudsku istoriju opet očistimo, i pogaženi prah stoleća da opet blagoslovimo plodnošću.

Moram da Vas podsetim da je krajnje vreme uspostavljanju veza najprisnijeg prijateljstva, jedina prirodna veza koja može da postoji među narodima. Treba da postoji živi saobraćaj između srca i srca, mi svi zajedno da sačinjavamo živ nervni sistem i da osećamo najdublje potrebe čovečanstva; da ne živimo u strahu jedan od drugoga.Ne treba da se naoružamo da jedni druge držimo u vlasti, da nas koristoljublje i uhode i pljačkanje ne ganjaju jedne ka drugima, treba da razmenjujemo ideje i ideale, dajemo i dobijamo darove najviše ljubavi, da nas razlike u jeziku i običajima ne sprečavaju u najprisnijem saobraćaju između srca i srca, da nikakvi rasni ponos i nikakava drska oholost zbog svesti o superiornosti, telesnoj i duhovnoj,  kvari naše odnose; da u našoj umetnosti i književnosti izbije novo lišće i cveće pod uticajem sunčeve svetlosti ujedinjenih srca, i da narodi iz različitih zemalja i s različitim jezicima i istorijama ispovedaju ono što čini najviše jedinstvo ljudi i najdublju vezu ljubavi.

Politička civilizacija koja je danas prisutna na tlu celog sveta, kao kakav korov koji se mnogo razmnožava, zasniva se na isključivosti. Ona uvek pazi na to da male narode drži u vlasti ili da ih uništi. Ona je kanibalska u svojim tendencijama, hrani se onim što je ostalim narodima neminovno potrebno za njihov život i pokušava da proguta celu njihovu budućnost. Ona je uvek u strahu da će i drugi narodi postići ugled,  pa to proglašava za opasnost i pokušava da ukloni sve simptome veličine izvan svojih granica, obarajući na tle narode koje su slabiji nego ona,samo da bi večno ostali u svojoj slabosti. Ona izdaje poverenje,bestidno prede mreže laži, u svojim hramovima podiže goleme idole pohlepe i veoma se ponosi skupim obredima svoga bogosluženja, koje ona zove patriotizmom.

Bajram 10b

Romska civilizacija unazad 2500 godina starala se da živi mirno i da misli duboku misao, jedina njena ambicija bila je da ovaj svet upozna kao svet duha, i da u svakom trenutku  svoga života živi u smernom divljenju i u radosnoj svesti o večnom i ličnom srodstvu s njime. Na ovaj deo čovečanstva koji je imao nevinost deteta i mudrost starosti, navalila je nacija.

Ja se ne bojim kazati da će oni koji su obdareni moralnom snagom ljubavi i vizijom duhovnog jedinstva, oni koji najmanje osećaju neprijateljstvo prema stranim narodima, te imaju dosta simpatije i razumevanja da se prenesu u položaj drugih, biti najsposobniji da steknu trajno mesto u veku koje dolazi, a da će oni koji neprestano neguju svoj instikt za borbu i netrpeljivost prema drugima biti uklonjeni. I to je problem koji je sada pred vama, i mi moramo da dokažemo svoje čovečanstvo na taj način što ćemo ga rešavati svojom višom prirodom.

Završiću parafraziranjem Ernesta Bloha: ,,Razvitak se vezuje za napredak, pojam koji je Ernest Bloh označio jednim od najdragocenijih i najvažnijih pojmova u poimanju ljudske problematike. Njegov kriterijum jeste humanum, a njegova se sadržina ogleda prvenstveno u slobodi“. Sloboda je, naravno, nedeljiva, a opšta emancipacija danas je apsolutna nužnost, jer u slepoj igri subalternih egoizama, u nesolidarnosti, antagonizmu atomiziranih, otuđenih pojedinaca, grupa i nacija, konglomerata svih vrsta, sve se brže krećemo, tačnije survavamo ka tački od koje više nema povrtaka na dobro. To sesvakako mora imati u vidu kada se razmišlja o razvitku, kada se suočavamo sa pitanjem da li je i kakav razvitak moguć u današnjem vremenu.

Jovana Bokunović: Gospodine Haliti, hvala Vam na ovako iscrpnom, ali vrlo produhovljenom i prijatnom razgovoru.

Bajram Haliti: Hvala i Vama.

Razgovarala: Jovana Bokunović, novinar
Beograd, 28.11.2017. god.

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

*

You may use these HTML tags and attributes: <a href="" title=""> <abbr title=""> <acronym title=""> <b> <blockquote cite=""> <cite> <code> <del datetime=""> <em> <i> <q cite=""> <strike> <strong>