Дискриминација и сродна питања

Међународни правни оквир

Принципи равноправности и недискриминације тесно су повезани и убрајамо их у основне елементе међународног права у области људских права. Међународни правни оквир који се односи на људска права фокусира се на социјално незбринуте, маргинализоване, угрожене или социјално искључене појединце и групе. Стога пракса, закони и институције којима се подржава дискриминација одређених појединаца и група морају бити модификовани или елиминисани.

Република Србија је потписница више међународних докумената о забрани дискриминације: Европска конвенција о људским правима, Међународни пакт о грађанским и политичким правима, Међународни пакт о елиминацији свих облика расне дискриминације, Конвенција МОР број 11 о запошљавању и избору каријере, Конвенција против дискриминације у образовању (UNESCO). Поред тога, Република Србија је признала надлежност Комитета против дискриминације и Комитета за људска права.

Национални правни оквир 

Устав Републике Србије садржи одредбу којом се експлицитно забрањује сваки облик дискриминације. У члану 21. прописује да су сви једнаки пред Уставом и законом, да је забрањена свака дискриминација, било посредна било непосредна, по било ком основу, а пре свега по основу расе, пола, националне припадности, друштвеног порекла, рођења, вероисповести, политичког или другог уверења, имовног стања, културе, језика, старости и психичког или физичког инвалидитета. Са становишта Устава дозвољена је афирмативна акција односно позитивна дискриминација, што подразумева примену посебних мера како би се лице или група лица довели у равноправан положај са осталим грађанима. У другом делу Устава, који се односи на људска и мањинска права и слободе, садржане су одредбе које се односе искључиво на права припадника националних мањина (чл. 75. до 81). Припадницима националних мањина је гарантована равноправност пред законом и забрањена је свака дискриминација због припадности националној мањини (члан 76).

Како је назначено у члану 81. Устава, Република Србија подстиче дух толеранције и међукултурног дијалога и предузима ефикасне мере за унапређење узајамног поштовања, разумевања и сарадње међу свим људима који живе на њеној територији. Исто тако, мерама у образовању, култури и јавном информисању Република Србија подстиче поштовање разлика које постоје због посебности етничког, културног, језичког или верског идентитета њених грађана (члан 48).

У Закону о облигационим односима, не постоји реч „дискриминација” и она мора да се изведе тумачењем одредби о „правима појединаца” и о накнади нематеријалне штете. Да би се задовољила правда, жртва мора да докаже: 1) да законом утврђено „право личности” обухвата право на недискриминацију; 2) да је заиста била жртва дискриминаторског поступања и 3) да је, поред тога, претрпела нематеријалну штету због страха, физичког или менталног бола који је преживела. Закон о парничном поступку, такође, не садржи изричите одредбе о стандардима доказивања дискриминације, о обртању терета доказивања на наводног починиоца нити се дају било какве процедуралне олакшице у погледу оштећеног који је дискриминисан.  

Опис стања

Дискриминација у приступу образовању

 Закон о основама система васпитања и образовања прописује да су грађани Републике Србије једнаки у остваривању права на образовање и васпитање. Забрањено је дискриминаторско понашање по основу расне, националне, језичке или полне припадности, физичке или психичке конституције, узраста, социјалног и културног порекла, имовног стања, односно политичког опредељења, као и подстицање таквих активности.

Усвајањем Јединственог акционог плана за унапређивање образовања Рома у Србији (2005. године) отворена је могућност инклузије Рома у образовни систем на свим нивоима, али је уочен недостатак иницијативе, иако је унапређивање образовања Рома у Стратегији Министарства просвете 2005–2010 сврстано међу приоритете. Актуелне пројекте у области образовања иницирали су Национални савет ромске националне мањине, грађански сектор и међународне организације. Иако су постигнути значајни резултати (нпр. увођење ромског асистента, функционално образовање одраслих, афирмативне мере уписа ромских ученика у средње школе и на факултете), кључни проблеми, попут сегрегације, и даље остају нерешени.

Приликом уписа деце у школу јавља се низ административних тешкоћа, првенствено у погледу документације коју треба приложити. Један број ромске деце не уписује се у школу зато што им родитељи немају сва неопходна документа. Међутим, у марту 2007. године Министарство просвете је упутило допис свим школским управама у Републици Србији у којем се препоручује да се омогући упис ромске деце чак и када родитељи не поседују потпуну документацију, с тим да документацију накнадно доставе школи.

Поједине школе у Републици Србији организују чисто ромска одељења. Школске 2007/08. године ОШ „Жарко Зрењанин” у Апатину и ОШ „Јожеф Атила” у Богојеву су, и поред апела удружења грађана да не сегрегирају ромску децу, поново формирале издвојена ромска одељења. ОШ „Темеркињ Иштван” из Торњоша је, после апела Центра за права мањина да не формира нова одељења и да за постојећа припреми програм десегрегације, децу из ромских одељења категорисала и послала у школу за децу са посебним потребама.

Последњих година појавио се проблем уписа деце која нису похађала предшколску наставу, јер се од школске 2006/07. године остварује обавезни припремни предшколски програм, али велики број деце не испуњава тај услов пошто само 4% деце ромске националности похађа предшколске установе. И док су неке школе недостатак потврде о предшколском образовању окарактерисале као „непотпуну документацију” и дозволиле упис, друге школе су одбиле упис уз образложење да за то нема законског основа и препоручиле су родитељима да са уписом сачекају до наредне школске године.

Посебан проблем у образовању представља то што велики број ромске деце похађа специјалне школе. Наиме, највећи број Рома у Републици Србији живи у најнеразвијенијим општинама, углавном у засебним насељима на периферији. Они међу собом причају ромски, па њихова деца немају прилике да науче други језик. Како мали број деце похађа предшколску наставу, деца показују слабе резултате на тесту за категоризацију када дође време за упис у основну школу. Често и чланови комисије за разврставање објашњавању Ромима да је за њихову децу боља специјална школа због низа погодности, као што су бесплатан школски прибор или бесплатна ужина. Последице овакве праксе су тешке јер деца која заврше специјалну школу имају ограничене могућности да наставе школовање.

Министарство просвете је покушало да учини нешто по овом питању и упутило је допис школским управама у којем стоји да треба омогућити присуство родитеља, ромског асистента или представника ромске заједнице током тестирања приликом уписа у први разред како би се превазишле тешкоће у разумевању српског језика, као и да резултати теста не треба да имају елиминаторни карактер.

Вршњачко насиље у школама представља широко распрострањену појаву и међу неромском децом, али Роми су изузетно осетљива мета, јер су увек у мањини, изопштени су од остатка колектива, а и у већини истражених случајева наставници не реагују адекватно и не кажњавају ученике због изражавања верске и националне нетрпељивости. Вршњачко насиље у школама је, такође, често један од главних разлога који доприноси раном напуштању школе код ромске деце.

СТРАТЕГИЈA

за унапређивање положаја Рома у Републици Србији

„Службени гласник РС”, број 27 од 21. априла 2009.

Приредио: Томислав Јовановић

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

*