Положај жена

Међународни правни оквир

Међународни правни оквир чине Конвенција о елиминацији свих облика дискриминације жена (Резолуција Генералне скупштине УН, 1979. година), Пекиншка декларација и Платформа за акцију (1995. година), Миленијумски циљеви развоја УН (2000. година), Декларација о једнакостима између жена и мушкараца као фундаментални критеријум демократије Савет Европе (1997. година), Декларација о елиминисању злостављања жена (1993. година), Опциони протокол уз Конвенцију о елиминисању свих облика дискриминације жена (2002. година).

Конвенција о елиминацији свих облика дискриминације жена дефинише појам дискриминације жена и прописује шта треба учинити на националном плану да би се окончала та дискриминација.

У преамбули се изричито признаје да „широко распрострањена дискриминација жена наставља да постоји” и наглашава се да таква дискриминација „крши принципе једнакости права у погледу људског достојанства”. У члану 1. дефинише се дискриминација као „прављење било какве разлике, искључивање или ограничавање на основу пола које има ефекат или циљ да се женама умањи или негира признање, уживање или практиковање људских права и фундаменталних слобода, без обзира на брачно стање, а на основу једнакости мушкараца и жена, на политичком, економском, социјалном, културном, грађанском или било ком другом плану.”

Конвенција даје основу за остваривање равноправности жена и мушкараца тако што налаже успостављање одрживих механизама у оквиру домаћег законодавства чији циљ је стварање услова за једнаке могућности и једнаке шансе припадницима оба пола. Овај документ покрива области здравствене заштите, учешћа у политичком и јавном животу (укључујући право гласа и кандидовања на изборима), права на образовање, рад и запошљавање, као и област обичајног и породичног права. Државе уговорнице су сагласне да предузимају све одговарајуће мере, укључујући законске и привремене специјалне мере, како би се женама омогућило да уживају сва своја људска права и фундаменталне слободе.

Земље које су ратификовале Конвенцију или су јој приступиле законски су обавезне да њене одредбе спроводе у пракси и да о томе подносе извештај. Република Србија је поднела извештај о стању права жена по CEDAW Конвенцији 2007. године.

Национални правни оквир

Предузимање систематских мера у борби против трговине људима започело је крајем 2001. године. Кривични законик инкриминише насиље у породици као посебно кривично дело, а Породични закон доноси мере породичноправне заштите од насиља у породици. Закон о забрани дискриминације предвиђа и забрану дискриминације по родној основи.

У припреми је Закон о родној равноправности, који има за циљ промовисање пуног учешћа жена и мушкараца у друштву. Увођење принципа родне равноправности представља (ре)организацију, побољшање, развој и вредновање процеса у политици. Нацрт овог Закон покрива области запошљавања, социјалне и здравствене заштите, породичних односа, образовања, културе и спорта, политичког и јавног живота, као и области судске и управно-правне заштите.

У Републици Србији су успостављени следећи институционални механизми за равноправност полова:

– Одбор за равноправност полова Народне скупштине Републике Србије;

– Савет за равноправност полова Владе Републике Србије;

– Управа за родну равноправност при Министарству рада и социјалне политике;

– Покрајински секретаријат за рад, запошљавање и равноправност полова;

– Савет за равноправност полова и Одбор за равноправност полова Скупштине АП Војводине;

– Покрајински омбудсман – заменица за равноправност полова, и

– Покрајински Завод за равноправност полова.

У 18 јединица локалне самоуправе у Републици Србији именовани су одбори односно комисије за родну равноправност.

Влада Републике Србије усвојила је 2008. године Националну стратегију одрживог развоја, а 2009. године усвојена је и Националае стратегија за побољшање положаја жена и унапређивање равноправности полова (2008 до 2014). Ова два документа представљају стратешке документе Владе Републике Србије, који дефинишу политику једнаких могућности, утврђујући целовиту и усклађену политику државе у циљу елиминисања дискриминације жена, побољшања њиховог положаја и интегрисања родне перспективе у све области деловања институција. У њима се посебно истиче да су, у области људских и мањинских права и родне равноправности, неопходне мере позитивне акције усмерене ка двоструко и вишеструко дискриминисаним групама, јер је то претпоставка остваривања основних људских права.

Национални миленијумски циљеви усвојени 2006. године, посебно дефинишу циљеве успостављања родне равноправности и укидања дискриминације жена. У овом документу се посебно указује на вишеструку маргинализацију и дискриминацију жена припадница мањинских и вулнерабилних група.

Опис стања

Реална оцена актуелног стања у свету показује да су жене изложене дискриминацији у многим областима свакодневног живота. Право жена на једнак третман представља основно људско право. Дискриминација жена данас се препознаје као политички неприхватљива и економски неисплатива, а законски је санкционисана. Равноправност полова постаје један од основних елемената у реформским процесима.

Ситуација је много сложенија у погледу живота и права Ромкиња, које су често жртве двоструке и вишеструке дискриминације, и као жене и као Ромкиње. Према подацима истраживања UNDP-а из 2004. године, стопа незапослености у маргинализованим групама (39%) значајно је већа него стопа незапослености у општој популацији у Републици Србији (15%).

Степен аутономије жена у већини ромских породица ограничен је у многим аспектима – у образовању, запошљавању, односима у породици и планирању породице. Положај Ромкиња има све карактеристике типично подређеног положаја жена, што проистиче из општег положаја жена у патријархалним друштвеним срединама, каква је ромска заједница. С друге стране, ромска заједница има неке дистинктивне црте које произилазе из особености ове етничке културе, као и из тога што се ради о маргинализованој социјалној групи. Жене из маргинализованих социјалних група ступају у процес биолошке репродукције врло рано и активне су током читавог периода плодности. То важи и за Ромкиње. Оне морају да воде бригу о великом броју деце, а истовремено су ангажоване и у привредној делатности породице. Према истраживању UNICEF-а из 2005. године, у Републици Србији се пре 18. године уда 45,9% Ромкиња, а пре 15. године 12,4%. Рађање деце у овако раном узрасту је ризично по здравље и мајке и детета, а емоционална зрелост за родитељство углавном није достигнута.

Најугроженије категорије у оквиру ромске заједнице представљају жене, затим старе жене (које су у 80% случајева неписмене), младе мајке, самохране мајке и деца. Овакво стање има вишеструке последице: занемаривање сопственог здравља, неадекватно лечење, „болесно здравље”, прибегавање коришћењу туђих здравствених књижица, порођаји у кући (без икаквих услова и стручне помоћи), повећани ризици за смртност. Овде треба скренути пажњу на проблеме приступа здравственој и социјалној заштити са којима се сусрећу породице депортоване по споразуму о реадмисији. Слабо разумевање значаја превентивних прегледа, уз жељу да се избегне перцепција заокупљености сопственом добробити науштрб бриге за породицу, може довести до тога да Ромкиње гледају на здравствене услуге као на нешто што није за њих и што оне себи не могу приуштити. Феномен „болесног здравља” жена чест је код Ромкиња, а разлози за то су многобројни: недостатак времена, новца, традиционалан став да жена мора увек да буде на ногама, да је срамота ићи код лекара. Недостатак документације и дискриминаторски став здравствених радника представљају главну препреку. Нажалост, поменуте чињенице често се представљају као небрига за сопствено здравље, ниска свест о важности здравља и сл.

Разни друштвено-културни и психолошки фактори могу створити додатне тешкоће и дестимулисати Ромкиње да обраћају пажњу на сопствено здравље.

Када је реч о образовању, девојчице из ромских породица суочавају се са тешкоћама на два колосека: с једне стране стоји непријатељска околина у самој школи, која их дочекује са израженим дискриминаторским ставом, а са друге стране стоје породица и ближа околина где се још увек гаји патријархални став да је женама школа непотребна. Родитељи често исписују девојчице из основне школе већ после петог разреда и наводе да то раде да би их заштитили од напада друге деце, да би заштитили њихову невиност, да би се што боље спремиле за брак или преузеле дужности у кући, да би помагале мајци око вођења домаћинства, чувања млађих и старих укућана и сл. Статистика каже да бар 70% неписмених у ромској популацији чине управо жене. Овај тренд је постао нарочито изражен деведесетих година прошлог века а везује се за ратове на овим просторима и тешком економском кризом. У тој деценији значајно се повећао број девојчица које нису стекле ни основну вештину писања и читања. Ово јасно упућује на ускраћивање права на даље школовање и запошљавање.

Што се тиче запошљавања, транзиција има различите ефекте на жене и мушкарце. Економска политика најчешће не узима у обзир потребе жена и девојчица и утицај транзиције на њих, а посебно не ако оне припадају маргинализованим групама или групама које су изложене повећаном ризику од сиромаштва, као што су Ромкиње. У транзицији долази до погоршања економског положаја жена, смањују се стопе запослености и расту стопе незапослености. Пораст сиве економије појачава експлоатацију и дискриминацију жена и појачава се феминизација сиромаштва (пораст учешћа жена међу сиромашнима). Стопа запослености жена је опала у периоду 2004. до 2005. године са ранијих 44% на 40,8%. Жена у ромској породици, традиционално, рано преузима улогу домаћице, мајке и супруге. Пошто је рано одустала од образовања, она нема могућност за шири избор радних места, осим оних која се нуде особама без основног образовања или са завршеном основном школом.

Међу незапосленима и онима који на посао чекају дуже од две године скоро 65% чине жене. Од тога, преко 70% су Ромкиње, интерно-расељена лица, избеглице из бивше Југославије и повратници по споразуму о реадмисији, дакле жене из рањивих категорија.

Круг који за Ромкињу почиње одустајањем од образовања, наставља се немогућношћу запошљавања, раном удајом и материнством што доводи до економске зависности од супруга. Тако жене из вишеструко маргинализованих група чине економски најслабији и друштвено најнемоћнији слој. Директна и индиректна дискриминација на коју наилазе Ромкиње приликом покушаја да нађу посао представља чињеницу која се, нажалост, веома често негира или сматра неистинитом.

Подаци прикупљени током израде Националног плана активности за побољшање положаја жена у Србији јасно говоре о вишеструкој дискриминацији коју трпе Ромкиње. Ромкиња нема ни на једној позицији на којој се доносе одлуке, ни у државном ни у приватном сектору. Имовина која се води на име Ромкиње чини мање од 0,2% укупне имовине коју поседује породица. Послови које она обавља најмање су плаћени и уједно су најтежи. Разлози за такво стање су различити: необразованост и нестручност, дискриминација приликом запошљавања, па и укупна економска ситуација у земљи. Национална служба за запошљавање покренула је афирмативну акцију доделе одређених средстава за покретање малих бизниса и самозапошљавања, која предвиђа додатне бодове за припаднике ромске заједнице, за жене и за инвалиде и инвалидткиње. Иако је намера била позитивна, ова акција је жене затекла неспремне. Без претходних знања и вештина за вођење послова, без одговарајуће стручне спреме, већина Ромкиња није искористила ову могућност да добије одређена средства за покретање процеса самозапошљавања.

Трговина људским бићима данас представља међународно и национално питање. Процена је да се у свету сваке године у ланцу трговине нађе између једног и два милиона људи. Нажалост, већину од њих чине деца и жене, као најнемоћнији припадници друштва. Иако је почетком 2001. године проблем трговине женама у Републици Србији подигнут на виши ниво, успостављењем националног система за координацију и креирање политике борбе против трговине људима, као и спровођењем читавог низа акција од стране међународних организација и удружења грађана проблем остаје невидљив и истичу се само последице. Република Србија је земља порекла, транзита и одредишта жена и девојака којима се тргује и на локалном и на међународном нивоу, највише у циљу сексуалне експлоатације. Расположиве статистике Министраства унутрашњих послова показују да је последњих година забележен пораст трговине људима у оквиру граница Републике Србије. У јавности се осећа одређена неодлучност када су у питању ситуације које јесу или могу да представљају трговину људима, пре свега женама. Ово је нарочито изражено ако се у оваквој ситуацији нађу млада Ромкиња или ромско дете. Низ предрасуда и стереотипа према ромској заједници прелази у отворену дискриминацију. Са друге стране, сама ромска заједница је врло затворена и у њој владају неписани кодекси који често крше основна људска права жена из своје заједнице. Управо због наведених разлога о овом проблему се не зна довољно и постоје само разне процене о његовом обиму.

Током 2001. године успостављен је национални систем за координацију и креирање политике борбе против трговине људима, који укључује оперативни и централни ниво. Централни ниво сачињавају Савет за борбу против трговине људима, Национални координатор и Републички тим. Оперативни ниво чине Служба за координацију помоћи жртвама трговине људима као и полиција и правосудни органи. Република Србија је приступила Протоколу за превенцију, спречавање и кажњавање трговине људима, посебно женама и децом, који допуњава Конвенцију против транснационалног организованог криминала УН и потписала је (али не и ратификовала) Конвенцију Савета Европе о акцији против трговине људима. Стратегија против трговине људима усвојена је 2006. године, а у току је и израда Националног акционог плана за борбу против трговине људима.

Приоритети

– Држава треба да предузима мере за борбу против дискриминације ромске популације, а посебну пажњу треба посветити борби против вишеструке дискриминације Ромкиња.

– Држава треба да усвоји политику и да даје законске гаранције како би се ојачале превентивне мере, заштитила основна људска права жртава, водиле одговарајуће истраге и гонили починиоци и пружала социјална помоћ жртвама насиља у породици.

– Жене треба штитити од излагања секундарној виктимизацији у поступцима који се воде према извршиоцима насиља и треба им пружати стручну психо-социјалну помоћ током судског поступка. Министарство унутрашњих послова треба да одреди полицијске стручњаке и стручњакиње за такве случајеве који су додатно обучени за питања у вези с насиљем према женама и за коришћење медицинских и других судских доказа.

– Треба сензибилисати и едуковати запослене у јавним службама за рад са рањивим групама.

– Треба подржавати програме који се односе на све нивое образовања, као и на образовање одраслих, а посебно на описмењавање Ромкиња свих узраста.

– Треба уводити афирмативне мере за перманентно образовање Ромкиња.

– Држава треба да повећа обим средстава за стипендирање будућих ромских студената, са нагласком на девојке.

– Треба уводити афирмативне мере при запошљавању Ромкиња и стварати могућности за самозапошљавање.

– Женске ромске организације и локални здравствени центри треба да организују едукацију младих мајки и младих, средовечних и старијих Ромкиња у вези са здравственим питањима, уз адекватан приступ и на ромском језику.

– Већу пажњу треба посвећивати информисању Ромкиња о јавним здравственим службама и начину њиховог коришћења, као и о посебним мерама превенције (вакцинација, исхрана, штетни ефекти дувана, планирање породице, скрининзи карцинома грлића материце, скрининзи карцинома дојке…). То ће повећати способност жена да се организују и да помажу у посредовању између својих заједница и пружаоца здравствених услуга.

СТРАТЕГИЈA

за унапређивање положаја Рома у Републици Србији

„Службени гласник РС”, број 27 од 21. априла 2009.

Priredio: Vladimir Jakšić

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

*