11.10.2018. Zemun – PUT DO FORMIRANJA STANDARDNOG JEZIKA ROMA

Akademik prof. dr Milan Šipka

Put do formiranja jednog standardnog jezika nije ni jednostavan ni lak, kaže akademik prof. dr Milan Šipka. On posebno akcentuje da složen, društveno i lingvistički uslovljen proces jezičke standardizacije – prema jednoj novijoj sociolingvističkoj šemi – podrazumeva čak deset faza:

–   Prva je selekcija norme, odnosno izbor organskog idioma na kome će se zasnivati standardni jezik;

–   Zatim dolazi deskripcija – opis norme, što je veoma složen i težak stručni posao;

–   Kodifikacija ili propisivanje norme;

–   Elaboracija – razrada norme;

–   Akceptuacija, tj. prihvatanje norme od strane društvenog kolektiva kome treba da služi kao standard (u ovom slučaju to je svetska zajednica Roma);

–   Implementacija – sprovođenje, primena norme;

–   Ekspanzija – širenje norme u različitim područjima društvenog i kulturnog života.

Poslednje tri faze jezičke standardizacije − kultivacija (negovanje), evaluacija (vrednovanje) i rekonstrukcija (izmena i dograđivanje norme) − podrazumevaju već formiran i izgrađen standardni jezik. U ovom lancu standardizacionih postupaka romski jezik se nalazi na samom početku.

Prof. dr Rajko Đurić

Prof. dr Rajko Đurić, u svojoj Gramatici romskog jezika, kaže da rezultati njegovih istraživanja pokazuju da je romski jezik u svojoj suštini jedinstven, kao i to da je on neuporedivo stariji nego što se do sada pretpostavljalo. Romski jezik, dakle, postoji i u tome se mnogi slažu, iako je na njemu malo napisano. On predstavlja jedan novoindijski idiom koji se razvio indirektno iz srednjoindijskog jezika prakrta. U daljem je srodstvu sa staroindijskim jezikom sanskritom. U svojoj staroj domovini primao je pozajmice iz iranskog. U toku seobe povukao je u sebe i neke jermenske reči. Po dolasku Roma na Balkan na njihov jezik su uticali okolni narodi: Južni Sloveni, Grci, Rumuni, Mađari… Ovaj jezik, misle neki poznavaoci, ima sličnosti sa novoindijskim jezicima, kao što su hindustanski i drugi tamošnji jezici. To je jezik sintetičnog tipa s bogatom morfologijom. Ima nekoliko glasova koji su strani našem glasovnom sistemu; odlikuje se grlenim glasovima. U romskom jeziku postoji, pored ostalog, član, osam padeža, a nema infinitiva.

Prof. dr Gheorghe Sarau

Prof. dr Gheorghe Sarau teži da se, kroz institucije država u kojima Romi žive, ovaj narod prosveti i uzdigne na nivo drugih, obrazovanih žitelja današnje Evrope.

S pravom lingvisti ističu da je čitava Sarauova prosvetiteljska aktivnost usmerena ka izbavljenju i oslobođenju od nepismenosti vekovima obespravljenog romskog naroda, za koji je prevodio i pisao poučne knjige na književnom i standardnom jeziku, kao i stručnu literaturu za učenike osnovnih i srednjih škola, koja je postala nezaobilazna širom Evrope. Prof. dr Gheroghe Sarau je položio kamen temeljac novijoj službenoj upotrebi romskog jezika, književnosti i kulturi, a najveća mu je zasluga što je, pored borbe za romski jezik, mnogo učinio u pogledu propagande postojanja romskog jezika, za razliku od mnogih lingvista koji negiraju njegovo postojanje.

U stvari, boreći se tokom celog života da proširi svoja saznanja, Sarau, ipak, najradije za sebe ističe da je – narodni čovek. I time se ponosi, jer je od neškolovanog naroda saznao više nego od „preučene” gospode, često dosta uobražene, među kojom su ponekad i prave neznalice. Bolje je ne znati, nego naopako i zlo znati, savetuje svoje učenike Sarau.

Sarau uvek rado ističe: „Knjige, braćo moja Romi! Knjige, predragi i neprocenjivi nebeski dar prosvećenih, neka Vam budu uvek pri ruci i na umu! One sad na zemlji u miru carstvuju i premudre zakone daju; one vladaju i pobeđuju; one slavu svih prosvećenih naroda do samih zvezda podižu i preuzvišuju”.

On nastoji da oko sebe okupi i zadrži sve one koji su spremni da se bore za ravnopravnost romskog jezika.

Veliki značaj prof. dr Gheorghea Saraua je i u tome što je od nesavršenog romskog jezika stvorio nauku i književnost kao forme pisane reči.

Prof. dr Sarau najveći deo svog života provodi u istraživanju i pisanju o Romima, ali i za Rome. Približio im se na najprisniji način, uvek spreman i za individualnu komunikaciju. Sarau je mnogo učinio i za ljudsku i nacionalnu afirmaciju Roma, za očuvanje njihovog nacionalnog identiteta. Od niza konkretnih primera, pomenimo da je osnivač katedre za romološke studije u Bukureštu u Rumuniji. Svojim odnosom stekao je veliki autoritet i poverenje, često vrlo podozrivih Roma, pa je vrlo efikasno pomogao u rešavanju njihovih mnogih problema. I kad bi se u najkraćem svodio bilans Sarauovog rada, morao bi se posmatrati u dva aspekta: kao veliki naučni doprinos i kao velika ljudska i društvena vrednost.

Prof. dr Marcel Cortiade

Prof. dr Marsel Cortiade iz Pariza navodi da su u Londonu 1971. godine učesnici Prvog svetskog kongresa došli do ideje da se napravi centralni pravopis Roma (gurbetski, arlijski i kalderaški jezik) i doneli odluku da svaki dijalekt bude ravnopravan. „Za nas je međusobno poštovanje romskih dijalekata ključ naše jezičke politike” – kaže Cortijade i dodaje da smo mi od tada, pa sve do danas, postigli veliki uspeh. Ne samo kada je reč o zvaničnom alfabetu romskog jezika, koji je prihvaćen na Četvrtom svetskom kongresu Roma u Varšavi 1990. godine, već i u sferi morfologije, terminologije, sintakse itd. 21 godina za standardizaciju jednog jezika, ja bih rekao, vrlo je malo. Jezik se razvija veoma polako.

Prof. dr Nikola Rašić

Prof. dr Nikola Rašić je na veoma značajnom međunarodnom skupu ,,Jezik i kultura Roma“, koji je održan u Sarajevu 1986. godine, rekao: „Romi su svugde dvojezični i višejezični, a neretko su i potpuno napustali upotrebu romskog kao saobraćajnog jezika. Koliko Roma govori romskim jezikom, kakav je stupanj poznavanja jezika, koje su situacije i oblici u kojima se koristi romski jezik, kakav je odnos Roma prema svom i drugim jezicima okoline, koliki je uticaj jezika okoline na romski i u čemu se on ogleda, kojim dijalektima i koliko ljudi govori koji dijalekt, kakva je prostorna distribucija dijalekata, kakva je jezična situacija u velikim gradovima (s obzirom na izrazitu mobilnost romskog stanovništva), koje druge jezike Romi govore kao sekundarne i tercijarne idiome, kojim jezicima su zamenili romski (ako je do toga došlo), a ako je jezik zamenjen, kakav je nivo identifikacije sa zajednicom tog jezika, odnosno kakav je stupanj romske etničke samosvesti itd. Na sva ova pitanja trebalo bi odgovoriti sistematskim sociolingvističkim terenskim i kabinetskim istraživanjima pre no što se odluči ući u bilo kakve poduhvate jezičkog planiranja za Rome u Jugoslaviji. Tada će se tek moći izgraditi, odnosno odabrati, strategije razvoja romske kulture, jezika i naroda, moći će se govoriti o izgradnji jedinstvenog jezika ili o alternativnom obrazovanju za Rome na više maternjih jezika (treba, po mome mišljenju, već na početku uvažiti činjenicu da su Romi višejezičan narod i ne vezivati romstvo obavezno uz upotrebu romskog jezika), o stvaranju školskih programa i programa razvoja kulturnih institucija romske narodnosti, o intenzivnom obrazovanju za Rome i obrazovanju specijalističkih kadrova (prvenstveno kulturnih radnika i lingvista) i specijalizovanih institucija, o obrazovanju romologa neromskog porekla itd. Sve u svemu, ako ne želimo da romska renesansa, koja je očito započela, ostane tek jedan marginalan kulturni događaj kratkoga veka nego da preraste u istinski nacionalni preporod opštenarodnih razmera, mnogo će toga trebati predvideti, učiniti i uložiti velik trud i sredstva.”

Prof. Dr Svenka Savić

Prof. dr Svenka Savić bori se za to da se ukaže dužna pažnja svim jezicima sveta bez obzira na prestiž države u kojoj se jezik koristi. Posebno treba da brinemo o jezicima koji imaju tendenciju da nestanu, a jedan od tih jezika je i romski. „Uzimajući u obzir Dekadu Roma, prepoznali smo potrebu da se stvore uslovi za standardizaciju romskog jezika. Ovo je veoma veliki posao. Prvi zadatak je obrazovanje stručnih kadrova koji će moći da rade na standardizaciji jezika, zajedno sa stručnjacima iz većinskog naroda koji u ovoj oblasti imaju više znanja i iskustva” – rekla je prof. dr Svenka Savić.

Prof. dr Dragoljub Acković

Dragoljub Acković, doktor romologije, etnolog i politikolog, autor brojnih članaka i knjiga, urednik romskog programa na Radio Beogradu i direktor Muzeja romske kulture, pišući o različitim romskim problemima navodi da osim romskog jezika, za proučavanje istorije i kulture ovog naroda, veliku ulogu imaju i jezici drugih naroda, naročito onih preko čijih su teritorija Romi prolazili ili na njima i sa njima živeli tokom viševekovnog putovanja od Indije do sadašnjih staništa. Romski jezik je jedina „knjiga” koju je ovaj narod sa sobom poneo iz prapostojbine Indije i sačuvao do dana današnjeg. Romski jezik i njegovi dijalekti srodni su jeziku plemena Dardi i Kafistranu, kao i jeziku plemena Hidukušu u Indiji. „Romani chib” predstavlja kolektivnu memoriju i svedočanstvo o njihovom shvatanju sveta, ali i sebe samih. Njihov jezik je, slažu se mnogi romolozi, „inventar materijalne i duhovne kulture”, kojoj su nekada pripadali, a istovremeno sadrži elemente kulture drugih naroda, sa kojima su dolazili u dodir tokom njihovih dugih seoba. Romski jezik predstavlja ključ koji otvara nevidljiva vrata prošlosti ovoga naroda od njihove pradomovine do prostora na kojima sada žive. O istorijatu Roma ne postoje značajni pisani tragovi, naročito ne oni koje su Romi ostavili, tako da je proučavanje njihovog jezika osnova za istraživanje i rekonstrukciju kultutre i prošlosti ovog naroda.

Prof. dr Trajko Petrovski

Prof. dr Trajko Petrovski, etnolog, publicist i autor Makedonsko-romskog rečnika, iznosi: „Stvaranje standardnog romskog jezika je dugotrajan proces, u smislu kako je to već opisano. Evropska zajednica, koja je finansijskom potporom omogućila dosadašnji rad Komisije za standardizaciju romskog jezika, treba da stvori uslove za formiranje odgovrajućih institucija, počev od katedre za romski jezik i romologiju, preko škola, do naučnih instituta. Zato, romski jezik i kultura Roma u državama bivše Jugoslavije treba da budu predmet ozbiljnog naučnog proučavanja. Posebno je u tom pogledu vredan i značajan lingvistički, istraživački, sakupljački i etnografski rad dr Rajka Đurića, Trifuna Dimića, dr Jana Henkoka, dr Marsela Kortijadea, dr Georgija Saraua, dr Đenarding Singa Pathanija, prof. Ibrahima Osmanija, dr Svenke Savić, dr Milana Šipke, književnika Alije Krasnićija, Dragoljuba Ackovića i Prof dr  Bajrama Halitija. Za svaki jezik, pa i romski, pretpostavka za standardizaciju jeste sačinjavanje zajedničkog pravopisa, standardnog rečnika i standardne gramatike. Države koje su u svojim ustavima i zakonima priznale Romima status nacionalne manjine i države koje su ratifikovale Evropsku povelju o regionalnim i manjinskim jezicima treba da daju podsticaj i stvore elementarne uslove da romski postane takođe član evropske jezičke familije.

Prof. Dr Bajram Haliti

JEZIČKA NORMA I STANDARDIZACIJA, JEZIČNA POLITIKA I JEZIČKA PRAVA KAO LJUDSKA PRAVA

Jezička norma je skup pravila o upotrebi posebnog jezika. Ta pravila pojedinac usvaja učeći jezik, a jezička zajednica ih čuva i s generacije na generaciju prenosi učeći potomke kako se govori zajedničkim jezikom. U detinjstvu i ranoj mladosti pojedinac nauči maternji jezik i pravila njegove upotrebe kao sastavni deo jezičkog osećanja. Zavisno od sredine u kojoj živi, usvojeni jezik može biti standardni jezik ili dijalekat maternjeg jezika.

Svaki jezik: standardni jezik, dijalekti i drugi varijeteti toga jezika, pa i jezici čiji pripadnici nemaju pismo i obrazovanje, — ima jezičku normu. Dijalekat i jezik društvene sredine koja nema razvijenu kulturu ni pismenost nema kodifikovanu (sistemski sređenu i opisanu u vidu pravila) jezičku normu, ali ljudi koji govore tim jezikom u svome jezičkom osećanju znaju normu toga jezika. Standardni jezik ima kodifikovanu i društveno prihvaćenu jezičku normu. To, dakle, znači da postoje dve vrste normativnosti jezika razvijene kulturne sredine: standardnojezička i dijalekatska norma. Na primer, iskaz deca phirimasa ne bi odgovarala standardnojezičkoj normi romskog jezika, ali bi odgovara dijalekatskoj normi.

Jezičku normu standardnog jezika čine sveukupna pravila o upotrebi jezika, a to su sledeća pravila: ortoepska (pravila o izgovoru reči), ortografska (pravila o pisanju, pravopisna pravila), morfološka, sintaksička, leksička i stilistička pravila, ali se obično govori o gramatičkoj i pravopisnoj normi. Glavna pravila jednog standardnog jezika utvrđena su u gramatici, pravopisu i rečniku toga jezika. Uopšteno rečeno, gramatička norma standardnog jezika propisuje i tumači šta je gramatički pravilno (gramatično) ili dopušteno, a šta u standardnom jeziku nije prihvaćeno kao pravilno. A pravilno je ono što je opšte-priznato, tj. normirano.

Jezička standardizacija je proces utvrđivanja jezičke norme jedne jezičke zajednice i stvaranja standardnog (književnog) jezika. Pravila utvrđuju poznavaoci jezika (lingvisti) na osnovu drštvenih potreba i interesa čitave jezičke zajednice. To je značajno kulturološko, nacionalno i političko pitanje koje se u odrđenom istorijskom trenutku rešava na osnovu jezičke realnosti, tradicije i interesa cele jezičke zajednice ili naroda. Najčešće se za zajednički standardni jezik izabere jezički varijetet koji je, zbog određenih razloga, najprihvatljiviji za jezičku zajednicu. Standardni jezik ne ukida dijalekte, ali govorom obrazovanih ljudi, upotrebom u školi i sredstvima masovne komunikacije potiskuje dijalekatske govore.

Standardni (književni) jezik je prestižni varijetet jezika kojim se vrši sporazumevanje (usmeno i pismeno) u svim vidovima javne upotrebe jezika u određenoj jezičkoj zajednici.

Drukčije rečeno, to je jezik kojim se govori i piše u školi, u administraciji, u sredstvima masovne komunikacije (štampa, radio i televizija), tim jezikom se razvija kultura i nauka, a u književnosti je sredstvo umetničkog stvaranja.

U odnosu na taj opšti i strogo normiran jezik, u različitim krajevima postoje uvek manje ili veće razlike i nepravilnosti u dijalekatskim govorima.

U nauci o jeziku nazivi standardni jezik i književni jezik označavaju isti pojam. Naziv književni jezik je starijeg porekla i ima kulturološko značenje — jezik kojim se pišu knjige, jezik književnosti u širem značenju (sve knjige). U tom značenju poklapa se sa značenjem naziva standardni jezik. Međutim, pošto i pojam književnost ima uže značenje — književnoumetničko stvaralaštvo, i naziv književni jezik ima i uže značenje: književnoumetnički jezik ili jezik književno umetničkog dela. U gramatici i lingvistici oba ova naziva označavaju prestižni varijetet jezika čija se gramatička i pravopisna pravilnost (norma književnog jezika) poštuje i primenjuje obavezno u svim vidovima upotrebe toga jezika u govoru i pisanju.

Put do formiranja jednog standardnog jezika nije ni jednostavan ni lak. Složen, društveno i lingvistički uslovljen process jezičke standardizacije-prema jednoj novijoj sociolingvističkoj šemi. – podrazumeva čak deset faza:

Prva je selaekcija norme, odnosno izbor organskog idioma na kome će se zasnivati standardni jezik, zatim dolazi, deskripcija – opis norme, što je veoma složen i težak stručni posao, pa kodifikacija ili propisivanje norme, elaboracija-razrada norme, akceptuacija, tj. prihvatanje norme od strane društvenog kolektiva kome treba da služi kao standard (u našem slučaju to je Nacionalni savet romske nacionalne manjine), pa onda implementacija-sprovodjenje, primena norme i ekspanzija-širenje norme u različitim područjima društvenog i kulturnog života. Poslednje tri faze jezičke standradizacije: kultivacija-negovanje, evaluacija-vrednovanje, i rekonstrukcija-izmena i dogradjivanje norme podrazumevaju već formiran i izgrađen standardni jezik. 

Jezička prava kao ljudska prava

Kao i kod drugih etničkih manjina, ljudska prava Roma imaju dve glavne dimenzije. Prvo, garantovanje prava Roma da imaju pristup svim mogućnostima koje društvo nudi svim svojim građanima. Drugo, pravo kontrole nad domenom kulturnih aktivnosti od posebnog značaja za manjinu; drugim rečima, pravo Roma da vode sopstvenu kulturnu politiku.

Jezik je verovatno najvažnije kulturno pitanje koje bi neka manjina želela da uređuje i razvija na svoj način. To je odavno isticano u međunarodnim raspravama o ljudskim pravima. Dok Univerzalna deklaracija o ljudskim pravima diskriminaciju na bazi jezika tretira kao kršenje ljudskih prava, Konvencija UN o pravima deteta (1989) ide dalje štiteći pravo deteta pripadnika neke manjine da koristi svoj jezik. Pravo manjinskih zajednica da svoj jezik koriste privatno i u javnosti i da svoj jezik razvijaju u raznim sferama javnog života  zagarantovano je u Deklaraciju UN o pravima lica koja pripadaju nacionalnim, etničkim, verskim i jezičkim manjinama (l993) i detaljnije u Evropskoj poveljii o regionalnim ili manjinskim jezicima (1992). Tu dolazi do izražaja opšta svest o tome da podrška manjinskim jezicima predstavlja integralni deo paketa koji obezbeđuje ljudska prava neke manjine.

Mnoge internacionalne rezolucijesu eksplicitno istakle da su potrebne mere koje će podržati romski jezik. Jedna od najčešće pominjanih je preporuka Saveta Evrope 1203 O Ciganima u Evropi (1993), koja zahteva evropski program za izučavanje romskog jezika. U više zemalja, uključujući Makedoniju, Finsku, Švedsku i Austriju, postoji bar neko zakonsko, pa čak i ustavno, priznavanje romskog jezika. Mnoge druge evropske zemlje su sprovodile politiku aktivne inicijative i podrške pilot-projektima koji su podsticali nastavu i medije na romskom jeziku.

Pošto su Romi u samo nekoliko evropskih zemalja ustavno priznati kao nacionalna manjina, Evropska Unija i Evropski Parlament treba da ponude inicijativu da se njihov status definiše na jedinstven način i da se, u skladu s tim, regulišu njihova kolektivna prava.

Jedno od osnovnih prava jeste pravo na slobodno korišćenje maternjeg jezika i njegov razvoj. Za to je potrebno stvoriti adekvatne uslove. Pošto je jezik deo kulturnog života ljudi, čak neotuđivi deo kulturnog razvoja – kako je to definisano u UNESCO-ovoj konvenciji protiv diskriminacije u obrazovanju (Doc, 11 C, 144. XII 1960), neophodno je stvoriti uslove za standardizaciju romskog jezika, u smislu i na način koji je predviđen Rezolucijom IV Svetskog kongresa Roma i Sinta.

Romski jezik, koji za Rome ima neprocenjiv nacionalni, kulturni i istorijski značaj, treba da kao kulturno dobro, koje se neprestano ugrožava, uživa zaštitu UNESCO-a u meri i na način kao što je to slučaj sa kulturnim dobrima, istorijskim znamenitostima i prirodnim retkostima raznih naroda i zemalja. Pošto ovaj narod nema svoju državu, međunarodna zajednica, u ovom slučaju UNESCO, treba da preduzima ulogu zaštitnika njegovog najznačajnijeg kulturnog dobra – jezika.

Neophodne su mere potpore za razvoj romskog jezika u modernoj Srbiji, što bi pridonelo komunikaciji, strukturiranju identiteta, praćenju procesa izražavanja misli, nematerijalnom stvaralaštvu i kulturnom nasleđu cele zajednice.

Treba uvek da se osvrćemo na sledeće teme: ispitivanje standarda izloženih u Konvenciji i Evropsko povelji o regionalnim ili manjinskim jezicima, sacinjenenoj 5. novembra 1992. godine u Strazburu, koju je naša država ratifikovala ( ,,Sl.list SCG. Međunarodni ugovori “ – br 18/2005), s ciljem da obezbedimo punu i efektivnu jednakost pripadnika manjina, s posebnim osvrtom na paket prava koja se tiču obrazovanja i jezičkih prava; osvrtanje na prikupljanje etničkih podataka kroz popis stanovništva. Treba da se raspravlja o implementaciji ovih standarda za zaštitu pripadnika nacionalnih manjina i da se nadzire u skladu sa Okvirnom konvencijom. Vrlo je važno da se oba aspekta obrade, jer zaštita manjinskih prava u praksi nije statičan, nego suštinski dinamičan proces.

Države koje su u svojim ustavima i zakonima priznale Romima status nacionalne manjine i države koje su ratifikovale evropsku povelju o regionalnim i manjinskim jezicima treba da daju podsticaj i stvore elementarne uslove da romski postane takodje član evropske jezičke familije.

Danas romski jezik postao je nastavni predmet u mnogobrojnim osnovnim školama zemalja jugositočne i centralne Evrope, zatim u gimnazijama (Madjarska i Češka Republika, za sad), I studijski predmet na univerzitetima u Parizu, Trstu, Nitri, Bukureštu i Budimpešti, sa tendencijom da se studira i na drugim univerzitetima u Evropi i SAD.

Dame i gospodo, ne vidim razloga zašto ne bi se i u našoj državi koknretno u Beogradu otvorila katedra za romologiju, s obzirom da je u svim pomenutim zemljama pri hvaćen standard romskog jezika komisije za standardizaciju Svetskog kongresa Roma.

Neophodne su mere potpore za razvoj romskog jezika u modernoj Srbiji, što bi pridonelo komunikaciji, strukturiranju identiteta, praćenju procesa izražavanja misli, nematerijalnom stvaralaštvu i kulturnom nasleđu cele zajednice.

Države članice treba da preuzimaju obavezu da obezbede da interesi korisnika regionalnih ili manjinskih jezika budu predstavljeni i uzeti u obzir tako što se mogu stvarati odgovarajuća tela koja bi bila u skladu sa zakonom i odgovornostima koje postoje kada se garantuje sloboda i jezički pluralizam.

Da li će i u kojoj meri ovaj poduhvat uspeti, to zavisi prvenstveno od toga koliko se poštuju i štite prava za unapređenje jezičkog, kulturnog i opšteg razvoja nacionalnih manjina u Evropi i svetu, koja su inače definisana u mnogim dokumentima, počev od “Opšte deklaracije” o pravima čoveka UN, pa do niza drugih međunarodnih akata o sprečavanju diskriminacije i zaštiti nacionalnih manjina.

Uistinu smatram da će danas politički razum u zemljama u tranziciji pobediti, i da će se podržati naša tendencija oko institucionalizacije romskog jezika u društveno i političkim institucijama država u okruženju. Iskreno se nadam tome.

Sa svoje strane Romski intelektualci čine sve veće napore da položaj romskog maternjeg jezika poboljšaju i svojoj oralnoj kulturnoj baštini obezbede trajno mesto u sveukupnom kulturnom nasleđu balkanskih naroda i narodnosti ili naroda eks Jugoslavije. Čvrst pravni okvir je važan, ali isto tako je važno da se ove norme sprovode i u praksi. Zaista je krucijalno da zaštita manjina bude efektivna, a ne samo formalna.

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

*