13.10.2018. – Социјално осигурање и социјална заштита

Међународни правни оквир

Међународни правни оквир у овој области чине Повеља о основним правима у ЕУ, Међународни пакт о економским, социјалним и културним правима, Међународна конвенција о укидању свих облика расне дискриминације, Међународни пакт о грађанским и политичким правима и Конвенција о правима детета. У међувремену су донети закони о финансирању локалних самоуправа и буџетском систему који су локалним самоуправама обезбедили услове за обезбеђивање средстава потребних за задовољавање социјално заштитиних потреба грађана из надлежности јединица локалне самоуправе.

Национални правни оквир 

Према Уставу, Република Србија је дефинисана као демократска држава свих грађана који у њој живе, заснована на слободама и правима човека и грађанина, на владавини права и на социјалној правди (члан 1). Устав прецизира да, путем обавезног осигурања и према закону, запослена лица обезбеђују себи медицинску негу и друга права у случају болести, трудноће, порођаја, смањења или губитка способности за рад, незапослености, старости, а члановима својих породица, право на медицинску негу, породичне пензије и друга права која проистичу из социјалног осигурања.

Социјално осигурање је дефинисано свим законима који се по садржају односе на права грађана у области социјалног осигурања и социјалне сигурности. То су Закон о социјалној заштити и обезбеђењу социјалне сигурности грађана, Закон о пензијском и инвалидском осигурању, Закон о финансијској подршци породици са децом, Закон о здравственом осигурању, Породични закон, Закон о локалној самоуправи. Програми социјалног осигурања у Републици Србији су старосна пензија, инвалидска пензија, породична пензија и накнада у случају незапослености.

Садашњи систем социјалне заштите почива на Закону о социјалној заштити и обезбеђењу социјалне сигурности грађана. Права у социјалној заштити и социјалној сигурности у смислу овог закона су:

– материјално обезбеђење;

– додатак за помоћ и негу другог лица;

– помоћ за оспособљавање за рад;

– помоћ у кући;

– дневни боравак;

– смештај у установу или смештај у другу породицу;

– услуге социјалног рада;

– опрема корисника за смештај у установу социјалне заштите или другу породицу, и

– једнократне помоћи.

Права на материјално обезбеђење, додатак за помоћ и негу другог лица, помоћ за оспособљавање за рад, смештај у установу социјалне заштите или другу породицу и услуге социјалног рада у вршењу јавних овлашћења поверених овим законом представљају права од општег интереса и о њиховом обезбеђивању стара се Република Србија. О обезбеђивању права на помоћ у кући, дневном боравку, привременом смештају у прихватилиште и прихватну станицу, опреми корисника за смештај у установама социјалне заштите или другу породицу, као и другим услугама социјалног рада, стара се јединица локалне самоуправе, у складу са овим законом.

Јединица локалне самоуправе може својим одлукама утврђивати и друга права у области социјалне заштите, већи обим права од обима права утврђених овим законом и повољније услове за њихово остваривање, као и друге облике социјалне заштите ако је претходно, у свом буџету, за то обезбедила средства. Такође, јединица локалне самоуправе може обезбеђивати и друга права грађана, креирати своје социјалне програме и формирати тела за разматрање социјалних питања из њене надлежности.

Материјална давања предвиђена су за грађане који због незапослености односно привремене или трајне неспособности за рад нису у могућности да обезбеде средства за живот. Право на материјално обезбеђење породице припада појединцима и породицама чији је укупни месечни приход испод цензуса утврђеног законом за одређени број чланова домаћинства, а који се утврђује квартално према кретањима у привреди. Усвојене измене и допуне овог закона из 2005. године обезбедиле су боље маркирање социјалне проблематике и бољу покривеност социјално угрожених породица. Социјална заштита у виду материјалног обезбеђења финансира се из буџета Републике Србије и остварује преко центара за социјални рад, а мали део давања обезбеђују јединице локалне самоуправе у виду додатка на сталну новчану помоћ.

Издвајања за социјалну заштиту у Републици Србији значајно су нижа него у другим земљама у региону. Потрошња за материјалну помоћ породици износила је 2005. године у Републици Србији 0,14% БДП-а. За сличне програме Хрватска троши 0,26%, Словенија 0,6%, а Бугарска 0,29% БДП-а.

Јединице локалне самоуправе у Републици Србији су 2004. године углавном издвајале мање од 2% свог буџета за социјалну заштиту, а само трећина од њих из свог буџета издваја и средства за хуманитарну помоћ и сличне врсте помоћи (помоћ за набавку основних животних намирница, набавку огрева, набавку школског прибора за сиромашну децу, народне кухиње).  

 Опис стања

Досадашње активности у области заштите и интеграције Рома одвијале су се без систематског и координираног приступа од стране надлежних министарстава и других државних органа и уз недовољну сарадњу са институцијама јединица локалне самоуправе.

Велико ограничење у формулисању и планирању активности на интеграцији Рома представља то што не постоје прецизни подаци о броју и структури Рома, о степену њихове угрожености, односно о њиховом имовинском, образовном и здравственом статусу, као и о другим значајним показатељима. Ромска популација није хомогена у смислу потреба за друштвеном интервенцијом, па су ове потребе условљене степеном образовања, старосном структуром, здравственим стањем, полом, бројем деце и многим другим факторима.

Роми чине 5% од укупне популације у Републици Србији. Они су маргинализовани и представљају најсиромашнији део становништва. Од укупног броја Рома, само је 27,2% економски активно, а стопа незапослености је четири пута већа него у општој популацији. Ромско становништво је чак десет пута сиромашније од опште популације (6% према 60,5%).

Истраживање Светске банке показује да су у Републици Србији сиромаштво и вишеструка депривација изразито концентрисани у ромској популацији. Сиромаштво Рома је вишедимензионално и чине га материјално сиромаштво и различити облици депривације (сиромаштво у погледу образовања, здравља, стамбених прилика и запошљавања). Ови индикатори сиромаштва осликавају драматичне димензије сиромаштва и социјалне искључености већине Рома. Сиромаштво се, нажалост, преноси са генерације на генерацију и прелази у хронично сиромаштво. Ситуација у којој већина Рома у Републици Србији живи представља комбинацију социјалне искључености, депривације и експлоатације.

Стопа морталитета ромске деце млађе од пет година три пута је већа од националног просека, а чак 20% ромске деце је слабог здравља (у односу на 7% деце из опште популације). Око 68% ромских породица суочава се са глађу.

Само 5,6% Рома је 2003. године добијало старосну пензију. Мало Рома је формално запослено и због тога изузетно мали број њих користи социјално осигурање (старосне или инвалидске пензије).

Већина Рома је регистрована у евиденцији Националне службе за запошљавање, пре свега због остваривања права по основу незапослености, а не из уверења да би могли добити понуду за посао. Оваква ситуација представља последицу чињенице да већина Рома припада категорији неквалификованих и нискоквалификованих радника, који су најбројнији у евиденцији незапослених лица и најдуже чекају на запослење (по неколико година).

Већина Рома зависи од прихода из сиве економије у чијем ланцу Роми заузимају последње место. Даљим преструктурирањем неформалне у формалну економију, Роми могу изгубити ионако скромне изворе прихода из овог сектора.

Социјалну заштиту у облику материјалне помоћи примило је око 80% посто сиромашних ромских домаћинстава. Око 16% сиромашних Рома не добија никакву социјалну помоћ, пре свега, из разлога што су цензуси за остваривање помоћи веома оштри. Главни облик социјалне помоћи који социјално угрожени Роми најчешће примају, јесте материјално обезбеђење породице (МОП) и он се реализује преко Министарства рада и социјалне политике односно надлежног центра за социјални рад.

Према Закону о изменама и допунама Закона о социјалној заштити и обезбеђивању социјалне сигурности грађана из 2005. године износ МОП а је јединствен за целу територију Републике Србије. Право на МОП је 2005. године, у складу са новим законом, за радно способне кориснике ограничено на девет месеци у календарској години.

Мада не постоје званични статистички подаци, неке локалне студије указују на то да постоји одређен број ромских породица чији једини извор сталних прихода представља социјална помоћ. Чињеница је да износ социјалних давања за све сиромашне грађане није у складу са потребама – он износи само 4% потрошње сиромашних. Социјална заштита у Републици Србији ипак спречава да сиромаштво Рома и даље расте (према проценама, без овако организоване социјалне заштите сиромаштво Рома скочило би на 73%). Постоје и значајна ограничења у приступу ромских породица социјалним бенефицијама. Само је 73% сиромашних ромских домаћинстава, која су се 2003. године пријавила за МОП и добило ту помоћ, што је у нескладу са 94% оних који су добили дечији додатак.

Корисници указују на то да су углавном неинформисани о критеријумима за добијање МОП-а, да су критеријуми компликовани, да је потребан превелики број докумената, као и да постоје формални и неформални трошкови. Многи од оних којима је помоћ потребна не знају коме треба да се обрате за информације па се, када се ради о праву на стицање МОП а и процедури, најчешће ослањају на информације других корисника.

Процене о најугроженијим категоријама на локалном нивоу делимично се заснивају на постојању захтева угрожених грађана. Ово посебно указује на значај информисаности о постојању одређених права.

Према налазима Анкете о животном стандарду становништва, близу 40% сиромашних (оних који се налазе испод линије сиромаштва) не прима материјално обезбеђење нити друге врсте помоћи намењене сиромашнима, јер нису информисани о постојању тих програма или не поседују потребну документацију (нпр. личну карту, изводе из матичних књига за децу, потврде о школовању деце, пријаве пребивалишта за чланове домаћинства итд.). Поред неинформисаности и непоседовања личних докумената, препреке у остваривању социјалних бенефиција представљају компликована административна процедура и постојање предрасуда. У неким случајевима корисници не разумеју информације које добијају у центрима за социјални рад зато што су неписмени или зато што не говоре добро српски језик.

Социјалном заштитом обухваћен је велики број ромских домаћинстава која живе у насељима (око 79%). Иако је у односу на општу популацију обухват ромских домаћинстава социјалним давањима већи, она у знатно мањој мери примају давања из социјалног осигурања. Степен сиромаштва је толико изразит да садашњи обим материјалних давања, као ни за друге сиромашне грађане, очигледно није довољан.

– Препоручује се да се, због свог друштвено-културног положаја, деца ромског порекла сматрају угроженом групом. Према Закону о финансијској помоћи породицама с децом (члан 9), предшколско образовање деце без родитеља и деце са инвалидитетом је бесплатно. Општине или градови су надлежни за обезбеђивање додатних средстава за предшколску наставу за децу из угрожених породица и треба да користе ову законску одредбу. Мере за бесплатно похађање предшколских установа треба конципирати у сарадњи са Министарством просвете.

Приоритети

– Треба остварити већу укљученост Рома у систем социјалне заштите и омогућити бољи приступ правима из домена социјалне, породичноправне и дечје заштите, као и свим осталим правима од значаја за социјалну сигурност грађана (стварањем посебних механизама и формирањем посебних тела надлежних за питања социјалне заштите, на међуресорном и на локалном нивоу. У раду ових тела треба да учествују и представници Рома).

– Треба усвојити посебну методологију за израду „социјалне карте” ромске заједнице. Истраживања треба обављати на локалном нивоу како би се дефинисале социјалне потребе ромских заједница, идентификовале одговарајуће услуге социјалне заштите и улоге свих могућих актера. За ово је потребна координација на републичком нивоу.

– Треба радити на стварању могућности за запошљавање у сарадњи са другим институцијама које су у могућности да спроводе мере за запошљавање.

– Неопходно је обезбедити активно учешће Рома у свим програмима који се на њих односе, а у локалним срединама где не постоје Роми стручњаци треба ангажовати ромске асистенте.

СТРАТЕГИЈA

за унапређивање положаја Рома у Републици Србији

„Службени гласник РС”, број 27 од 21. априла 2009.

Приредио: Владимир Јакшић

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

*