24.10.2018. – Услови становања

Међународни правни оквир

Један од првих докумената који је започео промоцију права на адекватан стан јесте Међународни пакт о економским, социјалним и културним правима, који је 1966. године усвојила Генерална скупштина УН.

Савет Европе је, такође, усвојио читав низ докумената који се односе на једнак приступ становању и на потребу обезбеђивања одговарајућег смештаја. Европска социјална повеља, као права и обавезе у вези са становањем, између осталог, наводи приступ одговарајућем и доступном стану. У члану 30. утврђује се потреба за што ширим приступом у предузимању мера ради обезбеђивања делотворног уживања права на заштиту од сиромаштва и искључења из друштва, посебно у областима: запошљавања, смештаја, обуке, образовања, културе и социјалне и медицинске помоћи, односно преиспитивања ових мера у погледу њиховог прилагођавања, уколико је то потребно. У члану 31. предвиђено је предузимање мера у области становања, у циљу унапређивања приступа стамбеном смештају одговарајућег стандарда, спречавања или умањивања бескућништва, до његовог постепеног искорењивања и обезбеђивања финансијске доступности становања лицима без одговарајућих средстава.

Смернице Савета Европе за израду политике за приступ становању рањивих категорија становника наводе рањиве групе којима треба пружити подршку у обезбеђивању одговарајућих услова становања. Посебно треба издвојити Препоруку Савета Европе државама чланицама о унапређивању услова становања Рома и Чергара у Европи и Акциони план за побољшање ситуације Рома и Синта у оквиру подручја које покрива ОЕБС, у коме се дају посебне препоруке за акције у области унапређења становања и услова живота.

Национални правни оквир

 Закон о становању, из 1992. године, утврђује обавезу државе да „предузима мере за стварање повољних услова за стамбену изградњу и обезбеђује услове за решавање стамбених проблема социјално угрожених лица у складу са законом”. У овом закону наведене су категорије становништва чија се стамбена питања могу решавати средствима добијеним од продаје постојећих стамбених јединица којима су располагале општине, град, покрајина или република, али је вредност тих средства, већ на самом почетку примене закона, анулиран хиперинфлацијом из 1993. године.

Закон о просторном плану Републике Србије предвиђа мере санације и обнове стамбених јединица у сиромашним и нехигијенским насељима.

Закон о експропријацији Републике Србије даје Влади Републике Србије могућност да утврди општи интерес и експроприше непокретности, између осталог и за потребе изградње станова којима се решавају потребе социјално угрожених лица.

Закон о планирању и изградњи даје све потребне правне основе за израду планске документације, укључујући и ромска насеља.

За решавање стамбених проблема социјално угрожених група у Републици Србији су задужене јединице локалне самоуправе и њихове одговарајуће службе, што се првенствено односи на смештај у установе за социјално старање. Јединице локалне самоуправе данас углавном не располажу довољним средствима да самостално решавају стамбене потребе социјално угрожених лица.

Опис стања

Већина Рома, било да станују у граду или на селу, живи у веома лошим стамбеним условима. Насеља у којима они живе имају следеће основне карактеристике:

– правно нерегулисан статус;

– недовољна опремљеност инфраструктуром;

– пренасељеност;

– веома мали број стамбених јединица;

– сиромашно окружење и

– велика удаљеност од основних друштвених садржаја и сервиса.

Поред тога, већина Рома не поседује одговарајућу документацију о власништву над својим домовима или земљиштем, што додатно компликује проблеме становања Рома. Један део њих живи у туђим објектима или на туђем земљишту, најчешће некадашњем „друштвеном”.

Најтежа је стамбена ситуација Рома расељених са Косова и Метохије и повратника, углавном из земаља ЕУ, а она је додатно оптерећена нерегулисаним питањем пребивалишта или прихватања, као и проблемима правне реинтеграције.

Проблеми у вези са насилним избацивањем из станова (деложацијом) и рушење ромских кућа и неформалних насеља у највећем броју случајева повезани су са нерегулисаним правним статусом власништва над земљиштем и објектима. У случају избацивања станара из стана или поседа важеће законодавство не пружа никакву заштиту или гаранције за лица која су се незаконито населила на земљи или у згради, па су у већини случајева ова лица препуштена сама себи. Према међународном праву о људским правима, појединци имају право на заштиту од насилног избацивања, што укључује сигурност права поседа и правну заштиту од принудног исељавања.

Крајем 2002. године, после Пописа становништва, обављено је и циљано истраживање које је показало да су у Републици Србији те године постојала 593 ромска насеља у којима је живело око 200.000 Рома староседелаца и око 46.000 Рома расељених са Косова и Метохије. Ови бројеви не обухватају Роме који су живели у насељима мањим од 100 становника (односно 15 породица). Стога се претпоставља да је укупан број Рома у Републици Србији већи.

Од ових насеља око 300 су била градска, а остала приградска или рурална. Градња је била дозвољена у 70% насеља, привремене дозволе постојале су у 14% насеља, док је у 16% насеља, углавном градских, градња била забрањена. Претежно уређено било је 45% насеља, 44% су били сламови и нехигијенска насеља, а уређених насеља било је свега 11%. Око 30% насеља нема воду, а 40% нема канализацију.

Ромских насеља има у свим деловима Републике Србије, а највише у граду Београду (137 насеља и локалитета) као и у другим већим градовима и општинама. Учешће ромског становништва у односу на остало становништво у неким мањим местима у Републици Србији (нпр. Бујановац, Костолац, Беочин) креће се од 15–30%.

Кад се говори о условима становања већине Рома, треба имати у виду следеће:

– узроци лоших стамбених услова морају се посматрати из перспективе свеопштег сиромаштва у коме они живе. Не ради се само о простом недостатку новца, него о сложеном проблему који обухвата општу ускраћеност, лоше образовање, слабе могућности запошљавања и неадекватан приступ социјалној и здравственој заштити;

– квалитет животних услова у ромским насељима разликује се од региона до региона, али је уопштено нижи од услова у којима живи општа популација;

– за решавање проблема ромских насеља не могу се примењивати исте мере, јер су она различита по генези, величини, квалитету, положају, правном статусу и др.;

– сиромашним ромским породицама које су, појединачно или у мањим групама, дисперзиране по градовима и селима треба обезбедити једнаке стамбене услова, као и припадницима других рањивих група и

– треба правити јасну разлику између стандарда живота релативно малог броја Рома који су добро интегрисани у националну већину и оних Рома који то нису.

Нерегулисан стамбени сектор, недовољно дефинисани стамбени стандарди, општа несташица станова у градовима, недостатак јефтиних станова на тржишту, а пре свега недовољна финансијска подршка и слаба политичка воља за решавање стамбених проблема најсиромашнијих слојева становништва ипак најтеже погађају Роме.

Главни циљеви

Главни циљ интеграције ромских насеља представља обезбеђивање основних погодности и једнаког приступа основним социјалним услугама, службама и инфраструктури. То треба да допринесе смањењу и постепеном елиминисању друштвене сегрегације. Таква политика треба да створи простор за постепену интеграцију Рома у њихово окружење. Мора се нагласити да треба искључити сваку могућност решења која подразумевају принуду.

Главни циљ побољшања стамбених прилика треба да буде обезбеђивање легалног коришћења стана и поседа у свим аспектима, омогућавање здравог живота породице и појединца, олакшање живота жене и детета, обезбеђивање адекватних услова за начин живота који је прихватљив Ромима, као и неговање културе становања каква је прихваћена у целини друштва.

Ови циљеви се, између осталог, могу се постићи, и:

– унапређењем постојећег броја стамбених јединица и изградња нових;

– унапређењем и изградњом инфраструктуре;

– пружањем подршке кроз образовање;

– повећањем запослености и радног ангажовања;

– пружањем здравствене и социјалне помоћи;

– заједничким планирањем и спровођењем активности оријентисаних на постепени развој целокупног окружења и

– ефикасном сарадњом између Рома и опште популације и променом стереотипног понашања и једних и других.

СТРАТЕГИЈA

за унапређивање положаја Рома у Републици Србији

„Службени гласник РС”, број 27 од 21. априла 2009.

Приредио: Орфеј Халити

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

*