03.11.2018. Zemun – MORFOLOGIJA

Morfologija (grč. morphe – oblik i logos – nauka, reč, govor) sa tvorbom reči deo je nauke o jeziku koji se bavi rečima: njihovim vrstama, oblicima i tvorbom (građenjem). Sam termin morfofonologija nastao je kao složena reč od termina morfologija i fonologija, a kao deo gramatike prirodno povezuje fonetiku (i fonologiju) sa delovima koji opisuju promenu oblika reči i tvorbu reči (morfologiju). Ona određuje reči polazeći od njihovog glasovnog sastava, od njihovog značenja i od njihove službe (funkcije) u jeziku i u rečenici. Terminom morfologija naziva se i sistem oblika jednog jezika.

VRSTE REČI

U jeziku se reči javljaju u rečenicama, pa posmatranjem jednog iskaza, koji se sastoji od nekoliko njih, može se uočiti da su reči na različit način uključene u rečenicu. Tako se u jednom odlomku Andrićevog romana Na Drini ćuprija (Prosveta, Beograd, 1981, 1982), koji glasi:

Pored njega stranac je čekao (Paśa lesθe aźukărda o rigutno). I tada, odjednom, zakukurika petao negde na obali, tanko i glasovito jednom, pa odmah i drugi put… (Thaj atòska anθar jekhvar, dǐlavda o baśno varekaj pe bajera, sane thaj avazutnejekhvar, thaj pale i dujtovar…) Krnj mesec, narandžaste boje, plivao je dnu vidika (O xarno ćhonut, naragi rangaqo, inotirisarda po fùndo e dikhlipnasqo). Milan je opipao pažljivo kamen na kome sedi, nastojeći da se pribere i razazna gde je i šta je to s njim, zatim se teško digao i kao na tuđim nogama krenuo kući (O Milano azbajasarda po lokes o barr pe savo beśel, gindipnaça te arakhel pes thaj зanglisarel kaj si thaj so si leça, palal kodo phares uśtilo thaj sar pe averenθe punre gelo khere). Dva meseca je ležao u groznici i bunilu. (Duj ćhona sas inzardo an-o pharo nasvalipen thaj xasaripen.)

mogu izdvojiti:

1) Reči (svatura): stranac (rigutno), petao (baśno), obali (bajera), mesec (ćhonut), boje (ranga), dnu (fùndo), vrata (vudara), vetar (balval), Milan (Milano), kamen (barr), (ranga) nogama (punre), kući (khere), kuću (kher) – za koje se može zaključiti da su oblici reči kojima se imenuju bića, predmeti, mesta, pojave i da su i u ovome tekstu uočeni kao promenljive reči (mesec (ćhonut), dva meseca (duj ćhona); kući (khere), kuću (kher)), a ako ne u njemu, onda sigurno u drugim iskazima, odnosno u jeziku uopšte, znajući da će, na primer, stranac iz navedene rečenice Stranac je čekao u drugim rečenicama − Milan je čekao stranca (O Milano ažućarda e rigutne); Milan je razgovarao sa strancem (O Milano vakărda e rigutneça); Milan je govorio o strancu (O Milano vakărda e rigutnesθar); Milan je čuo o strancima (O Milano aśunda e rigutnenθar) – imati i druge oblike: stranca (rigutno), strancem (rigutneça), strancu (rigutnesqe), strancima (rigutnenθe);

2) reči: krnj (xarno), narandžaste (naran gi), prohladan (śudrino), tuđim (durutno) – za koje se može zaključiti da stoje uz reči prethodne vrste (krnj mesec (xarrno ćhonut), narndžaste boje (narangi rangaqo), prohladan vetar (śudri balval), tuđim nogama (averese pundrre)) označavajući jednu od osobina pojmova koje reči prethodne vrste (mesec (ćhonut), boja (rang), vetar (balval), noge (punre)) znače, slažući se u rodu, broju i padežu sa rečima uz koje stoje;

3) reči: njega, njim, ga (lies) – koje zamenjuju imenicu Milan, javljajući se kao padežni oblici lične zamenice on (vov): On je sedeo (Vov beślo); Pored njega stranac je čekao (Paśa lesθe o rigutno aźukărda);

4) reči (svàtura): je čekao (aźukărda), zakukurika (dǐlabavda), plivao je (inotirisarada), dizao se (vazdela pes), opipao (azbajisarda), razazna (pinзarda), je digao (vazdla), krenuo (śurudarda), je stigao (reslo), je pao (pelo), udarivši se (ćalavda pes), je ležao (inzosajlo) – koje označavaju da stranac (o rigutno), petao (baśno), mesec (ćhonut), vetar (balval), Milan (Milano), ukućani vrše neku radnju ili se nalaze u nekom stanju za određeno vreme i koje su takođe promenljive: Stranac čeka (O rigutno aźukărda); Stranac je čekao (O rigutno aźukărda); Čekajući (Aźukărindoj), stranac je osluškivao (o rigutno aśunela);

5) reči (svàtura): negde (varekaj), tanko (sano), glasovito (kïrlano), jednom (jekhvar), odmah (andajekhvar, sigo), pažljivo (samaćhuto), teško (pharo), jedva (butphares), tupo (bisivrijutne)– koje stoje uz reči koje označavaju radnje (negde zakukurika petao (varekaj dǐlabavda o baśno); tada (atòska), odjednom zakukurika petao (andarjekhvar dǐlabavda o baśno)), određujući mesto, vreme i način vršenja tih radnji, a koje su nepromenljive;

6) reči (svàtura): pored (paśa), na (po), u (ano), do (), pred (anglal), o (o) – koje označavaju neku od strana pojma uz čije ime stoje (Milana, uz čiju zamenicu stoji; pored njega; zakukurika petao na obali (djilabada o bašno paša e bajera); kuće (kher), uz čije ime stoji; stigao je pred kuću (reslo paša o kher)) i koje takođe ne menjaju svoj oblik;

7) reči (svatura): i (i), da (va), pa (thaj) – koje povezuju reči (zakukurika petao, tanko i glasovito (dǐlabavda o baśno, sane thaj krrlutne) i rečenice (Zatim se digao i krenuo kući (Thaj palal goda uśtilo thaj gelo khere); Nastojeći da se pribere i razazna gde je (Aradasa te avel pe pesθe thaj зanglărel kaj si)) i koje su nepromenljive jer se uvek javljaju u istom obliku;

8) reč dva (svàto duj)– koja označava koliko čega ima (dva meseca (duj ćhona)) i koja se može javiti i u drugim oblicima (dvaju-dvama; (dujorre-dujorrenqe); dvedveju (dujenqe-dujorrenqe)).

U razlaganju (analizi) datih rečenica na reči polazili smo od uočenog glasovnog (fonemskog) oblika reči, od njihovih gramatičkih oblika, od njihove službe (funkcije) u jeziku i rečenici i od njihovog gramatičkog (najopštijeg) značenja. Polazeći od tih činilaca, gramatičari sve reči našega jezika dele na jedanaest vrsta. To su:

Le paruvale vakaripnasqe riga:

1) član (artikulo): o, i [e], e [le, ol, ël]

2) imenica (navni, substantivo): o dad, o gono, o śośoj, o pani, o ternipen, o hotèli; i daj, i phen, i bori th.a.

3) pridev (paśnavni, adźektivo): tang, baro (bari, bare), gàlbeno (źïlto, śargon), zèleno (zèlena), bordo th.a.

4) zamenica (sarnavni, pronombro): me, mirro, kadava, savo, so, kazom, jekh, aver th.a.

5) broj (gindo, numero): jekh, śel, dujto, trin-śtar, duj po duj, trinvar, s-ol panз th.a.

6) glagol (kernavni, verbo): kerel, dikhel, ternǒvel (ternǒl), azbal, praxosarel (praxol) th.a.

Le biparuvale vakaripnasqe riga

7) predlog (prepozìcia): anθa, anθar, karing, maśkar, anglal, paśal th.a.

8) veznik (phandavni, konźùnkcia): thaj, tha’, vi th.a.

9) uzvik (interźèkcia): pok!, xïrrr!

10) postpozicija (-ça, -qe, -qo (-qi, -qe), -θe, -θar).

I paśparuvali vakaripnasqi rig

11) prilog (paśkernavni, advèrbo): akana – akanaθar, atòska, dur, paśe, kathe, rromanesθe (rromanes), lokhes, zorales, dural, kheral th.a.

U tekstu iz Andrićevog romana izdvojili smo, prvo, imenice (stranac (rigutno), petao (baśno), obala (bajera)), zatim prideve (krnj (xarno), narandžast (naran gi), prohladan (śudrutno)), zamenice (sarnavne) (on (vov)), glagole (kernavne) (čekati (aźukărel), plivati (inotisarel)), priloge (paśkernavnă) (negde (varekaj), tanko (sano), odmah (maj sigo)), predloge (prepozìcie ) (pored, (paša), po, (upral), u (ano)), veznike (phandine) (i, (i) da (va), pa (thaj)) i brojeve (dǐnde) (dva (duj)). Ovaj kratak tekst je pripovedačevo saopštenje o jednom događaju, bez njegovih komentara, pa u njemu nismo našli i dve poslednje navedene vrste reči – rečce (partìkule) i uzvike (interźèkcie). Ali se one lako mogu naći tamo gde se daje reč likovima u romanu, u njihovom govoru:

Dabogme, kad vas čovek sluša, mogao bi pomisliti da su sva pitanja sretno rešena… (Ćaće, kana o manuś aśunel tumen, kam śajisarela te gindisarel kaj si sa e phućhimata baxtalikane agordine…)

E pa, kad baš hoćeš da znaš, tako je, gde su istaknute reči – rečce (partikule). (Thaj, kana kame te зanes, agja si, kaj si sikavdine e svatură-partìkule.)

– A čiji je Selanik? – Grčki. -Uh! Uh! (– A, kasqo si o Londalin? – Grekikano. – Uh! Uh!)

Istaknute reči pripadaju vrsti reči koje se zovu uzvici.

Imenice, pridevi, zamenice i brojevi jedan (jekh), dva (duj), tri (trin) i četiri (śtar) čine grupu promenljivih reči, koje se zovu imenske reči (alavenqe svatura). Njihove obličke osobine zasnivaju se na gramatičkim kategorijama roda (muškog (murśikano), ženskog (djuvlikano)), broja (đindo) (jednina (jekhipen) i množina (butipen)) i padeža (različitih oblika za označavanje odnosa među pojmovima koje označavaju), koji su, kao i kategorija broja, i morfosintaksička kategorija.

Glagoli su grupa promenljivih reči čije se obličke osobine zasnivaju na gramatičkim kategorijama lica (govornika (vakǎrutneqe), sagovornika (paśavakǎrutnenqe) i neprisutnog lica (thaj bipaśutnemanuśesqo), vremena (vakti) (odmerenog prema trenutku govora (vakti ćhinadutno po momento e vakǎrutnipnasqe)), načina (ćhandipen) (određenog po stavu govornog lica prema radnji (ćhinadutno po pradarśit e vakǎrutnemanuśesqo mamuj e butǐ)), glagolskog vida (sagledavanja radnje i predmeta radnje (dikhljaripen e butǎqo thaj vastušej e butǎqo)), gramatičkog roda (gramatikano lingo) (muškog (murśikano), ženskog (uvlikano)) i gramatičkog broja (thaj gramatikano gindo) (jednina (jekhipen) i (thaj) množina (butipen)) – koje su, sve osim kategorije glagolskog vida, kako klasifikacione, tako i morfosintaksičke kategorije.       

Prilozi (osim u elementu poređenja (nùmaj an-e komparaciaqo elemènto)), brojevi od pet nadalje (ginde kaθar e pan thaj maj dur) (osim kad nisu imenice kao stotina, hiljada, million (nùmaj kana na-i navnǎ sar śela, mìlja, miliòno)), predlozi, veznici, rečce i uzvici čine grupu nepromenljivih reči.

Po svojoj ulozi u formiranju rečenice, ove reči podeljene su na konstituentske (imenice (navnǎ), pridevi (paśnavnǎ), zamenice (sarnavnǎ), brojevi (ginde), glagoli (kernavnǎ) i prilozi (paśkernavnǎ)) i na pomoćne reči (predlozi (prepozìcie), veznici (phandine) i (thaj) rečce (artìkulura)).

U gurbetskom postoje sledeće vrste reči; imenice (navnǎ), pridevi (paśnavnǎ), zamenice (sarnavnǎ), brojevi (ginde), član (artìkulo) (prednji i zadnji (anglutno thaj palutno), glagoli (kernavnǎ), prilozi (paśkernavnǎ), predlozi (prepozìcie) i veznici (thaj phandinǎ). Postoje i dva broja (si i duj ginde): jednina (jekhipen) i (thaj) množina (butipen), dva roda (duj linga): ženski (uvlikano) i (thaj) muški (murśikano) i osam padeža (oxto kèzusura).

Za razliku od drugih dijalekata, u gurbetskom postoji određeni, prednji član, koji ima dva oblika. Oblik o upotrebljava se za prvi padež jednine imenica muškog roda i za četvrti padež jednine imenica koje označavaju stvar (jednak je nominativu). U svim ostalim padežima jednine i množine uz imenice muškog roda stoji članski oblik e.

Oblik e stoji ispred svih imenica ženskog roda, i to u svim padežima jednine i množine. (U arlisjkom dijalektu koristi se oblik i.)

Lingvisti, inače, smatraju da su Gurbeti primili prednji član pod uticajem grčkog jezika. Što se tiče zadnjeg ili postpozitivnog člana, on je jedan od ostataka paleobalkanskog jezičkog supstrata, kakvih inače još ima u romskom jeziku kojim govore Romi nastanjeni u zemljama Balkanskog poluostrva. Javlja se obično u pozajmljenicama. Na kraju imenica muškog roda javlja se članski oblik –o, a na kraju ženskog roda članski oblik –va. To se može videti u sledećim rečima: zabùno (kaput), khoro (ibrik), londalin (slanik), moxton (sanduk), mexanava (kafana), brndava (krvavica) itd.

Srpsko-romski rečnik sa gramatikom I pravopisnim savetnikomPriredio: Orfej Haliti

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

*