MIGRACIJE ROMA USRED DEKADE INKLUZIJE ROMA

MIGRACIJE ROMA USRED DEKADE INKLUZIJE ROMA

Nakon pristupanja zemalja Jugoistočne Evrope Evropskoj Uniji i potpisivanja mnogobrojnih konvencija, među kojima su i one o zaštiti prava manjina, o zapošljavanju, o iskorenjavanju siromaštva, o integraciji u tokove sistema i prihvatanja svih obaveza koje nastupaju sa pristupanjem određene države članstvu Evropske Unije, većina Roma i danas su, skoro u svim područjima sveta, podvrgnuti procesima izrazite marginalizacije. Postavlja se pitanje kako je moguće da Romi kao građani država novih članica EU (Rumunija i Bugarska) napuštajući svoje matične države u potrazi za boljim životom migriraju u zemlje Zapadne Evrope?

Prvo želim da konstatujem da Evropska Unija uopšte nema jasnu politiku integracije i inkluzije manjina, a pogotovu Roma, bez obzira što se kao preduslov za priznanje jedne države od strane Evropske Unije postavlja ovaj problem, odnosno izrada odgovarajuće strategije za integraciju manjina.Roma-families-wave-before-004 qq U Evropskoj Uniji se to ne poštuje. Poštuje se samo u slučaju kada neka država treba da pristupi u Evropsku Uniju, ali kada ona postane članica, tada važe neka druga pravila.

Drugo, Evropska Unija je potrošila dosta novca i drugih sredstava kako bi zemlje donele svoje nacionalne strategije za inkluziju, a posebno za Rome, potom je i Dekada Roma bila forsirana – što znači da je postojalo puno inicijativa. Međutim, mora se konstatovati da su te inicijative egzistirale na jednom deklarativnom nivou i da ne postoje mehanizmi za kontrolu njihove realizacije. Posebno je problem dramatizovan ovom globalnom ekonomskom krizom, gde su pojedine zemlje, čak i članice Evropske Unije, zauzele drastičan stav prema Romima. Imamo primere u Rumuniji i u Napulju (Italija). Tamo je poznata činjenica da je od vrha vlasti (ministra spoljnih poslova Italije) podsticano bilo iseljavanje, ili kako su oni to nazivali – slanje natrag u Rumuniju svih Roma, bez obzira na to iz koje su zemlje došli. Čak je to imalo i drastične posledice u vidu fizičkih napada, spaljivanja i ubistava. Ista situacija je već decenijama u Nemačkoj, a sad je počelo i u Francuskoj.

Generalno, Evropska Unija se suočila sa jednim trendom koji bi mogli da nazovemo ksenofobijom. U toj borbi za radno mesto, počeli su da zaboravljaju one proklamacije o otvorenom tržištu i slobodi kretanja kojima su učili države koje pristupaju. Po meni, ne treba imati iluzija – Evropska Unija ne rešava probleme sistemski. Ona daje jednu široku mogućnost, jedno zajedničko tržište, daje više instrumenata na raspolaganju, a na svakoj nacionalnoj državi ostaje da reši problem koji ima, a ne da se očekuje da, na primer, jedna država Jugozapadnog Balkana reši problem Roma tako što će se svi Romi iseliti. Onda, kada oni odu ilegalno, nastaje problem kada se oni vraćaju. Ukratko, na prvom mestu nacionalne države moraju da se uhvate ozbiljnog posla a ne priče, a to je posao razvoja njihovih ekonomija i školstva. Drugo, na nivou EU će morati da nastane jedan mehanizam kontrole inkluzije, ili će u suprotnom EU živeti u tim talasima – od otvorenosti do jednog ksenofobičnog i krajnje desničarskog društva.

Rumunija i Bugarska su dve države koje su imale probleme sa manjinama. Bugarska čak do nedavno nije ni priznavala postojanje turske manjine, nego ju je vodila kao versku manjinu, a jesu priznavali postojanje Roma – čak su imali i neke instrumente u vidu posebnih poverenika u opštinama. Međutim, to je jedan nerešiv problem za državu u kojoj je slaba ekonomija. Bugarska, pored svojih autohtonih Roma, se nalazi na tom pravcu migracija. U jednom momentu, kada se ovde u bivšoj Jugoslaviji loše živelo, ljudi su bežali tamo. Potom je došao jedan talas kada se iz Bugarske koristila mogućnost ukidanja viza za direktan odlazak u Evropu. Onda su Bugarska i Rumunija počeli da koriste svoj status člana Evropske Unije i da ne dozvoljavaju da se ti ljudi vraćaju ukoliko nisu državljani Bugarske ili Rumunije. U Evropskoj Uniji sve se odlučuje konsezusom. Bugarska i Rumunija imaju 2 glasa. Bez njih se ne može doneti odluka o, na primer, nametanju izvršenja obaveze vezane za radni odnos. Međutim, kada jednom uđete u EU, vas niko ne može spoljnim uslovljavanjem naterati, odnosno ne postoji mehanizam. Zbog toga zemlje koje imaju slabe ekonomije, odnosno slabe institucije, mnogo važnije da iskoriste taj period pre ulaska u EU da ih reše, jer ih posle neće rešiti. Cena koju plaćaju Bugarska i Rumunija je strašna – oni je sada plaćaju kroz jedno opšte siromaštvo, kroz propadanje ekonomija. Grčka je dobila podršku od više 100 milijardi evra. Oni to nisu dobili, a imaju veću krizu od Grčke. Kratko rečeno, uvek vas negde ta kazna stigne. Konkretno, za nepoštovanje zakona o radu, to je nešto na šta će unutrašnje demokratske, sindikalne i druge snage naterati vladu Bugarske. Evropa je tu samo jedno pomoćno sredstvo i mašina za pravljenje pritiska, ali ne može da zavede sankcije niti uskrati pomoć. Ali ne zaboravite, kada se uđe u Evropsku Uniju, onda Rumunija i Bugarska daju Evropi – tako da može ispasti da oni više mogu uskratiti EU nego EU njima.

Migracije Roma sa istoka na zapad događaju se usred takozvane Dekade inkluzije Roma, “jedinstvene inicijative evropskih vlada da se poboljša socijalni i ekonomski status Roma i njihovo uključivanje u društvo”. Program je donesen na evropskom nivou i traje u periodu od 2005 – 2015. godine, a na njegovo sprovođenje obavezale su se sve vlade, te su doneseni nacionalni zakoni i osigurani evropski fondovi namenjeni implementaciji Dekade.

Međutim, nedavni događaji u zapadnoj Europi pokazuju da se Romi permanetno isključuju iz društva umesto da je situacija obrnuta, dok se na istoku Europe već decenijama sprovode rasizam, diskriminacija, ksenofobija i segregacija koja im onemogućava to uključivanje.

Nakon razmišljanja o gore postavljenom pitanju, može se postaviti treće, mnogo značajnije pitanje – kako je moguće da nove države budu primljene u članstvo EU, a da prethodno nisu uskladile svoj sistem na taj način da omoguće svojim građanima romske pripadnosti zdrave mogućnosti zapošljavanja i pune integracije, nezavisno od njihovog rasnog, verskog ili nacionalnog porekla?

Još kada se raspravljalo o tom radnom materijalu i strategiji za primenu Dekade Roma, i kada je počelo propagiranje te Dekade, ja sam govorio da postoji previše želja a premalo snage. Immgration-officer-checks-003Generalno, kreatori Dekade Roma potiču iz jedne EU koja danas ne postoji. To je ona EU puna optimizma, pre finansijske krize, otvorena za inkluziju – a sada postoji jedna druga Evropa: Evropa u krizi, Evropa čiji građani baš i nisu toliki kosmopoliti, koji gledaju da stranca pri najmanjem problemu isključe.
Inkluzivno društvo je bilo i ostaje ključan prioritet Evropske Unije od usvajanja Konvencije o zaštiti ljudskih prava i fundamentalnih sloboda (1950), čineći značajne i vidljive progrese tokom vremena. Kao rezultat, jak i održiv politički i ekonomski razvoj je omogućio evropskom progresu da na svim nivoima transformiše Evropu u izražajan i napredan kontinent sa poboljšanim životnim uslovima svih društvenih grupa.

Poslednjih 20 godina ili slično su bili posvećeni da glorifikuju uspeh EU i njenih političkih i socijalno-ekonomskih pristupa, koji su omogućili Evropljanima i migrantima sa drugih kontinenata da pristupe boljem životu kroz požrtvovano povećavanje resurasa, usluga i infrastrukture u oblastima kao što su zapošljavanje, zdravstvo, smeštaj, obrazovanje, itd.
Slava takvih inkluzivnih politika je omogućila mnogim obespravljenim zajednicama u Evropi da se izdignu iznad svoga statusa, pružila je pristup milionima ljudi da žive i da teže pristojnom životu – kao prirodno osnovno pravo svih ljudskih bića. Kao rezultat takvih evropskih ideologija i praksi, mi imamo sadašnju Evropu i njen progress.

Uprkos evropskom glorifikovanom progresu i razvoju, niko ne može poreći da u ovoj divnoj slici Evrope još uvek ima dosta ideoloških mrlja i prljavih praksi poznatih kao rasizam, ekskluzija, diskriminacija, marginalizacija protiv svoje najveće i istorijski naj-isključivanije manjine – romskog naroda.

Uprkos naporima i dobrim namerama EU, država članica EU, drugih ne-EU država i sektora volontera, uprkos resursima uključenim u izvikanu socijalnu inkluziju romskog naroda, nažalost romski narod danas, kao i u prošlosti, broji siromašne ishode, siromašan napredak i siromašan pristup socijalnoj inkluziji kao osnovnom obliku ljudskih prava.

Naterani socijalno-ekonomskim i političkim okolnostima da žive vrstom život ispod standarda, Romi su osuđeni da trpe rasističke napade širom Evrope, da žive na marginama društva, ili da migriraju sa jednog na drugo mesto u potrazi za dnevnim obrocima a da potom budu masovno deportovani u matične države. Manjak pristupa socijalno-ekonomskoj i političkoj osposobljenosti konstruiše sliku podljudstva unutar romskog naroda, i nadalje, hrani rekonstrukciju otuđenosti Roma u okviru glavnih društvenih tokova u Evropi.

Evropa, dakle, pokazuje veoma kontroverznu sliku: divan, progresivan, moderan i razvijen kontinent, ali nemoćan da obezbedi integraciju svojih najisključenijih građana – Roma, niti poštovanje njihovih osnovnih ljudskih prava.

Stoga, sve dok socijalna inkluzija i prava romskog naroda ostaju samo teorija na političkoj agenda, onda je Evropa bila i ostala progresivna i razvijeno mesto samo za ljude koji uživaju pristup svojim pravima, ali ne i za Rome. Sve dok zakonodavnim i izvršnim instrumentima nedostaje implementacija, i dok ne donose stvaran socijalno-ekonomski pristup razvoju romskog naroda – stigmizovan i isključen romski narod ne može biti okrivljen za svoje istorijske okolnosti.

Romski narod je naučio jednu važnu lekciju iz evropske istorije: otuđenje romskog naroda je legitimisalo Evropu da ih načini robovima od kada su došli u Evropu; otuđenje romskog naroda ih je načinilo žrtvama Holokausta; otuđenje romskog naroda ih drži isključenim i marginalizovanim.

Analize prethodnih socijalnih i ekonomskih kriza u Evropi su pokazale kako su krize uvek negativno uticale na najranjivije grupe, i sa razlogom treba biti zabrinut da bi trenutna evropska ekonomska i socijalna kriza mogla dovesti do negativnog uticaja na romski narod.
Od EU institucija do nacionalnih vlada, mi smo bili svedoci kreiranju i implementaciji nekoliko strategija i akcionih planova sa ciljem i tvrdnjom romske socijalne inkluzije. Nažalost, ti akcioni planovi su bili osuđeni na propast zbog nedostatka realističnog pristupa..
Tek onda kada romski narod u Evropi bude pristupio socijalnoj inkluziji, Evropa će moći da se naziva Evropom progresa i jednakosti.

Bajram Haliti, glavni i odgovorni urednik

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

*